Самодисциплина

Данас углавном користимо реч дисциплина да бисмо означили особу или групу која се систематично придржава неког реда. Мало је познато да је ово значење изведено из латинске речи discipulus, ученик. Изведено значење је вероватно настало због тога што када учитељ подучава групу ђака тада у њој мора постојати ред који омогућава усмереност пажње ученика на тему о којој уче. Док о дисциплиновању других говоримо онда када су деца у питању, код одраслих људи се више занимамо за то колико је развијена њихова способност самодисциплине.

Самодисциплину можемо схватити као једну врсту управљања собом, то јест самоконтролисања. Она чини једну подврсту емоционалне интелигенције. Колико је важна способност самодисциплине, најбоље показује начин живота и животне судбине оних људи који је немају довољно развијену.  

Када је потребно управљање собом? У бројним ситуацијама људи су у складу сами са собом и доживљавају себе као да су једна целина. Али понекад се појави унутрашњи конфликт између два „дела” особе од којих један жели једно, а други друго. То су оне ситуације у којима или особа треба себе да натера да уради нешто непријатно или да себе обузда да не уради нешто што је пријатно.

Самодисциплиновање често схватамо као покушај нашег рационалног дела да контролише наш ирационални део. То сликовито можемо представити као особу која је „подељена” на субјект и објект, то јест на онај део који управља и на онај део којим управља. У психолошкој теорији која се зове трансакциона анализа, онај део којим се управља је често означено као наше „дечје ја”, а део који управља као наше „одрасло ја”.

Који људи немају проблема са самодисциплином? То су они које су у детињству родитељи дисциплиновали и тиме им помогли да развију различите радне навике: од хигијенских навика, навика одржавања реда, па до навика учења. Не само да су тиме допринели да деца развију довољно снажне менталне структуре потребне за самодисциплину, већ и да сарадња између унутрашњих „дечјег ја” и „одраслог ја” буде већа.

Они који нису имали ту срећу да им родитељи поред пружања љубави буду и тренери који дисциплинују, најчешће немају довољно развијену самодисциплину. Као што ни у стварном животу родитељи нису превладали и разрешили конфликту са дететом, исто тако ова деца касније као одрасли, код сваког новог изазова, не разрешују унутрашње конфликте између „унутрашњег родитеља” и „унутрашњег детета”.

Дисциплиновањем детета – уз обавезно изражавање љубави – помажемо детету не само да буде у каснијем животу успешније и задовољније, већ и да избегне свакодневне унутрашње конфликте око извршавања оних активности које се другима који имају развијене навике саме по себи подразумевају.