Понедељак, 15.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Кад аутсајдери марширају

Кад аутсајдери марширају
Џеремија Корбина критикују да није певао британску химну у парламенту Фо­то Бета/Pool Photo/via AP

Ни британски хумор више неће моћи да буде исти као пре. Без машне и ташне, Џереми Корбин није по протоколу. Од вестминстерског просека нови лидер лабуриста не одскаче само по седој бради и пуловеру, већ и по вишедеценијској доследности. Ниједном за 34 године у британском парламенту није одступио од својих начела. Политичка сатира храни се ликовима који су његова сушта супротност. Како да се наругаш тако дуговечном антикаријеристи?

Корбин је у анале Вестминистера ушао као вечити побуњеник и аутсајдер, који је 500 пута гласао против предлога своје странке и док је била на власти. Своју доследност је доказивао и кад га нису снимале камере. Данас би много млађи антиполитички побуњеници хтели да се бар огрну том особином Џеремија Корбина. Добро је познато да он никад није пио шампањац на рачун државе, као и да није марио за салонске комунисте.

Да ли је он британски Пабло Иглесијас или је обрнуто поређење адекватније, питају се данас многи на европској левици, будући да су млађаног председника партије Подемос почели да зову „шпанским Корбином”.

Има још неколико бунтовника чији је успон изненадио етаблирану економску, политичку и технократску елиту Старог континента. За Никија Вендолу, једног од лидера италијанске нове левице или бар јужног дела италијанске чизме, каже се да је италијански Ципрас, док је Шпанац Раул Ромева постао каталонски Варуфакис. Атлетски грађен и без косе, Ромева можда физички личи на Варуфакиса, али овај некадашњи европарламентарац сада је носилац листе странака које на каталонским изборима крајем септембра треба да „преваре” шпански устав. Ако на челу с „каталонским Варуфакисом” збир међусобно различитих партија добије на изборима већину, онда ће каталонски парламент прогласити отцепљење од Шпаније. А Раул Ромева је ту стигао само зато што је политички аутсајдер, јер изворно припада Зеленима, популаран је у народу јер вози бицикл, а упорно заговара да Каталонија постане независна држава.

Многи се данас у Европи отимају да буду названи по Ципрасу и Корбину, а ретко се чује да би неко хтео да буде Блер, Камерон, Саркози или Берлускони.

Шта то тера људе да гласају за аутсајдере и да ли ће неки бар од њих успети да дође и задржи се на власти а да не постане још један клон етаблираног политичара?

Пабло Иглесијас и његов Подемос покупили су идеје од масовног покрета незадовољника у Шпанији 2011, који је био претходница каснијих окупљања по целом свету. То није био само економски протест против спасавања банака и финансијских институција и сваљивања терета кризе на најугроженије. У питању је био гнев због „отете демократије”, због политичара који се потчињавају финансијским центрима и не обазиру се на своја предизборна обећања, нити на оне који су им дали глас.

Време за аутсајдере почело је да цвета када је постало јасно да су сви политичари на власти постали исти, и да уопште није важно да ли су на власти социјалисти или конзервативци. Иглесијасу је уочи избора, заказаних за новембар, после наглог успона почела да опада популарност, па је избор Џеремија Корбина за њега велики и ненадани поклон. Питање је да ли ће умети добро да га размота, јер руководству Подемоса се све више замера да су и сами постали политичка каста попут оних против којих су се устремили. Као професор политичких наука и активни учесник Покрета индигнадоса (незадовољника), изузетно надарен у медијским дебатама, Иглесијас се потрудио да у тексту за „Гардијан” и „Паис” стручно објасни зашто је дошло до успона Подемоса или зашто је Џереми Корбин однео превагу над већином устоличених политичара у највећој опозиционој партији Велике Британије.

„Неолиберализам је уништио социјалну заштиту, индустрију, синдикате, а произвео је шпекулативну пену, подстицао потрошачку грозницу и подизање кредита и показао се неспособним да пронађе прихватљиво решење када је финансијска криза убрзала разарање јавног сектора, осиромашила раднике и средњу класу. Када је криза погодила Шпанију, на власти је била Социјалистичка партија, странка која је традиционално идентификована са социјално одговорном државом. И није учинила ништа да пронађе неку алтернативу”, пише Иглесијас.

Због тога јавно мњење данас верује да су две шпанске партије готово идентичне. То су заштитнице привилеговане политичке елите, док је њихово резање социјалних услуга осиромашило већину становника. Иглесијас тврди да су се слично понашале и политичке елите у Британији – торијевци и лабуристи.

Иглесијас је данас иначе у Атини, да подржи Алексиса Ципраса, свог пријатеља с којим се често идентификовао, што су му после пада владе замерали многи чланови његове странке. И сам је рекао да је непопустљивост Европе према грчком дуговању била усмерена и ка Шпанији. Јер, дође ли Подемос на власт, тада ће и доктрина стезања каиша добити још једног јаког противника.

Тома Пикети, аутор књиге која је указала на опасан раст неједнакости у свету, постао је саветник за израду економског програма Подемоса, али ни то не спречава владајућу Народну странку да Подемос оптужује за намеру да „совјетизује” или „кубанизује” Иберијско полуострво.

С друге стране, страхује се да је вирус заразан и да ће талас гласова за аутсајдере потопити дуговечне инсајдере.

Шпанија можда на изборима у новембру одступи од гласања за једну од две партије и покуша срећу с Подемосом. Британију очекују избори тек 2020. Грчка гласа данас. Свеједно је какав ће исход бити. Неке нове идеје и људи добили су подршку и начели жичану ограду политичких касти. За неке се сумња да су пребегли у елиту и пре него што су освојили власт. За све који верују у промене, највећа опасност прети од каријеризма самих аутсајдера. Постају исти као и њихови претходници. То се готово сигурно неће десити са Џеремијем Корбином и зато би сви политички побуњеници хтели данас да заличе на њега.

Зорана Шуваковић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.