На Западу нешто ново

Алексис Ципрас ће данас на ванредним изборима покушати да се одржи на власти. Маневри пред ту битку само су штуро описивани у истим оним светским медијима који су летос недељама пунили прве странице и ударне термине извештајима о преговорима Европске уније с Грчком о њеном дугу. Откако је прихватио програм отплате дуга који је прописала ЕУ, судбина вође Сиризе мало кога ван његове земље још занима. Свету је важно било да ли ће Ципрас победити Брисел и Берлин, његов је проблем да ли ће опет освојити Атину. Ако и не успе, замениће га политичар који ће свеједно спроводити оно што му европски естаблишмент наложи.

За левичаре и десничаре широм континента, који су се надали да ће грчки премијер „уздрмати неолиберални економски поредак” и „пољуљати демократски дефицитарну бриселску технократију, глуву за глас народа”, Ципрас је презрени издајник и узалудна нада. Одбачен је јер се, како сам описује свој пораз, помирио с реалношћу и узео једино што је од Eвропe могао добити.

Након Ципраса, још су ту други: Шпанац Пабло Иглесијас, Британац Џереми Корбин, Американци Берни Сандерс и Доналд Трамп... У Европи и Америци све су популарнији политичари који преиспитују управо границе онога што се сматра реалистичним, под сумњу стављају консензус о могућем, који је политику претворио у антиполитику, искључујући све алтернативе и идеје за трансформацију поретка. Странке су се сабиле у проширени центар, унутар којег је левицу и десницу могуће разликовати тек по незнатним нијансама. Изван консензуса су остали крајњи левичари и десничари, али и мноштво незадовољних грађана, за које је реалност само то да систем, који им политички лидери представљају као „најбољи од свих светова”, за њих не функционише и да не живе добро, него у несигурности за своје џепове, као и главе. Јер, глобални тероризам, који не посустаје ни након свих војних интервенција, натерао је западњаке да се, што нису морали осећати још од краја Хладног рата, поново плаше колико су безбедни чак и код куће, камоли у свету.

Стога је грађанима постало важно да се, као што је Барак Обама обећавао да ће учинити, „промени Вашингтон”, који је у очима многих Американаца синоним за паразитску елиту, послушну крупном капиталу и неосетљиву на муке обичних грађана: могло би се рећи и „променити Брисел” кад би ЕУ била јединствена држава али, пошто није, евроскептицима је више стало до тога да своје нације од те престонице дистанцирају или потпуно отцепе. У духу гесла „променити Вашингтон” је и УКИП-ово оцрњивање лабуриста као странке Оксбриџа, што је кованица која спаја имена два престижна британска универзитета, Оксфорда и Кембриџа, симбола привилеговане класе и надобудних интелектуалаца, инкубатора политичке елите, клике међусобно повезаних „маминих и татиних синова”. И зато је на Острву Корбин, као и Ципрас у Грчкој или Иглесијас у Шпанији, омиљен: антисистемски политичари стичу наклоност и тиме што се понашају као обични људи и служе се директним и разумљивим језиком радије него двосмисленим фразама и технократским жаргоном иза којих се обично крију њихове колеге.

Пошто Обама није испунио дату реч о разбијању престоничких интересних група, многи Американци би сад покушали с још једном фигуром врло живописног језика, Доналдом Трампом иако он, оживотворена карикатура бахатог милијардера, никако не може представљати раскид с естаблишментом, нити је његов програм суштински другачији од већ стандардног десничарског популизма. Али, Трамп је толико богат да се руга и горњим ешелонима сопствене странке и усуђује се да отворено испољава расизам и мизогинију. Тако је у његовом случају истинска побуна против консензуса о „реалистичном и могућем” сведена на пркошење политичкој коректности и табуу заштите маргинализованих слојева макар од вербалног малтретирања. То је као да се, радије него да захтевају трансформацију поретка, пролазници на улици, припадници грађанске класе, с одобравањем смеју богаташу који је, само зато што му се може, као што би и они волели да учине из „бунта против конвенција”, шутнуо просјака право у блатњаву локву. Смеју се и остали просјаци, америчка нижа класа јер је онај који је завршио с носем у каљузи – странац и жена.

Непоштовање неке врсте политичке коректности – новог канона декларативне пристојности и нужног давања предности обесправљеним групама, испод чега, међутим, и даље буја неједнакост – замерено је Џеремију Корбину када је, преузевши вођство над британским лабуристима, саставио владу у сенци с малим бројем жена на командним положајима. Њих су у одбрану од левичара Корбина одмах узели торијевци, идеолошки десничари, којима заштита жена није природан порив. Али, пошто ни десничари више не говоре све оно што приватно можда још мисле већ се, макар на речима, залажу за свачију равноправност, мањак жена у Корбиновом тиму им је добро послужио да нападну човека који, суочен с бојкотом високих функционера сопствене странке, није могао много да бира кога ће ангажовати за кабинет.

Корбин, заправо, смета чак и сопственој партији зато што он реполитизује политику, желећи да она поново постане арена за одлучивање о великим питањима која је вишедеценијски консензус естаблишмента избрисао с списка релевантних, попут приватизације јавних сервиса и стратешких индустријских грана, поседовања нуклеарног оружја, чланства у НАТО и хуманитарних интервенција. Политичке елите та питања сматрају одавно решеним, без обзира на то што су последице устаљених, „реалистичних и јединих могућих” решења умногоме несрећне по светску безбедност и стабилност, као и за животне услове нижих и средњих класа у њиховим земљама. За њих је нови председник лабуриста, онда кад га не називају пријатељем терориста и претњом по националну безбедност, тек обичан фантаста, нешто попут престарелог хипика који се гунђаво држи мантри из времена Вудстока и одбија да примети колико се свет одонда променио.

Зато се врх лабуриста, дугогодишњи професионални политичари, плаше да ће им нови шеф-аматер и занесењак отерати муштерије-бираче и угасити радна места. Кад им приговоре да је Корбин, толико архаичних схватања, заправо веран изворној лабуристичкој политици, узвраћају да би и они, да су им руке одрешене, учинили много тога што њихов нови вођа говори, али се до тога не може доћи отвореном борбом него, опет, „јединим реалистичним” приступом: постепеним мењањем система изнутра и дискретним заокретањем свести гласача. Уместо шездесетосмашког „Будимо реалистични, захтевајмо немогуће”, на делу је тактика „придружи им се док ти се сами не предају”. Само, многи Британци су, као и житељи других земаља, изгубили стрпљење за још неколико деценија компромиса и траже јуриш на чије чело је изгуран Корбин, можда и сам затечен тиме што је у озбиљним годинама од бесперспективног наредника одједном произведен у војсковођу.

Европљане и Американце су уверавали да им капитализам пружа шансу за спокојан живот, па и богаћење, и да ће у целом свету ускоро бити успостављене либералне демократије по узору на њихове. Онда их је глобална економска криза још више удаљила не само од великог иметка, него и од комфора истинске средње класе, док им је као нови идеал потурена флексибилност, односно потпуна несигурност радног места, уз резање социјалних давања. Њиховим државама не верују ни они сами ни тај свет који је наводно толико желео да живи као они. Уместо тога, или им шаље бомбаше или им се, стварајући другу врсту капитализма, аутократског, намеће као ривал за премоћ у глобалној политици и економији. Заузврат, ни либералне државе не верују више својим грађанима, плашећи се да су се окренули терористима, па их шпијунирају без налога и сужавају им права. Демократија је престала да се шири светом, већ се повлачи и „код куће”.

Донекле су у праву и противници Корбина, Сандерса, Иглесијаса и „изворног” Ципраса кад кажу да они не нуде ништа ново него да само понављају старе левичарске приче. Али, то што те старе приче након толико времена имају прођу, чак и у Америци, у којој „левичар” и даље многима звучи као „совјетски агент”, показује колико се свет променио или, пак, колико се уопште није променио, само што је центристички естаблишмент изгубио поверење. Јер, неки проблеми, попут друштвене и економске неједнакости и претње ратом с страним силама, сад више не толико с државама колико с терористичким групама, одбијају да нестану.

Успон антибриселске и ксенофобне деснице широм Европе још је један симптом ресантимана према том систему у којем се упорно запада у исте невоље. Тим снагама, као и њима сродном вулгарном парајлији Трампу, корен је где и рафинираном универзитетском професору и левичару Иглесијасу. Сви они представљају одговор оних који су остали на маргини система, чак и пребогати Трамп, који се такође обраћа превасходно нижим слојевима, које је његова Републиканска странка, како примећују социолози, испустила седамдесетих година и претворила се у заштитника крупног капитала. Многи антиестаблишмент политичари су, кад су ступили на сцену, били исмевани због амбиција и замисли које су „нереалистичне” и ван домена „могућег”. Али, захваљујући неудовољеним потребама и страховима нижих слојева и разочарању средње класе, због економске кризе на ивици да склизне у нижи друштвени стратум, политички аутсајдери су данас готово фаворити.

Наравно, управо зато што данашњи проблеми уопште нису сасвим нови, могуће је да ће естаблишмент преживети и ову кризу. Већ је и раније либерализам успевао да се представи као нека врста „левице и деснице с људским ликом”, срећан компромис под чијим окриљем механизам штуцне повремено, као сада, али и даље гарантује више мира и просперитета него алтернативе. Либерална демократија и јесте прегурала све до данас зато што је била прилагодљивија од крајње левице и деснице. Али, то значи да ће пре или касније морати да се прилагоди и условима који многи сматрају највећом економском и безбедносном кризом у последњих неколико деценија.