Сто евра неће решити проблем нелегалне градње

Министарка Зорана Михајловић најављује јавну расправу о закону о озакоњењу нелегалне градње, који ће наводно брзо и ефикасно легализовати 1,4 милиона нелегално изграђених објеката. То је шести законски покушај да се легализују све бројнији нелегални објекти, чији број је већ достигао трећину свих објеката. Најављујући радну верзију тог закона новог имена, она опет предлаже да се даљим појефтињењем и поједностављењем легализације коначно реши тај проблем. А Уставни суд је већ оспорио такво решавање, које преставља недозвољену дискриминацију оних који су скупо платили легалну градњу, у односу на илегалце, који ће тако јефтино и лако легализовати нелегалну градњу.

Министарка је у праву да би се тиме придобило више кандидата за легализацију. Једноставна легализација која кошта само 100 евра била би примамљива за многе. А још боље би се то обавило бесплатно. Али је неубедљива прича да ће се тако, са даном који одреди закон, напрасно окончати та дуготрајна нелегална градња и почети само легална, јер ће се сваки почетак градње после тог дана наводно окончати рушењем. Како да будући инвеститори поверују у то ако и даље остане велика разлика у коштању легалне и нелегалне градње? Ту је најскупља накнада за уређење грађевинског земљишта која с другим трошковима легалне градње чини од 10–25 одсто укупног коштања градње објекта.

Тај револуционарни преокрет ка легалности догодио би се једино ако би истовремено будућа легална градња била ослобођена тог коштања, а инспекције и други органи за рушење нелегалних објеката од прописаног дана постали ефикасни. Али очито се слично неће у догледно време догодити. Остаће и даље скупље легално градити па ће се опет очекивати нове легализације. Зато је чудно да министарка и пре стварне јавне расправе поново промовише једино старо решење са појефтињењем и поједностављењем легализације. Зар није било већ пет таквих неуспешних покушаја у протеклим декадама?

Треба се отрезнити и разумети да већ имамо трећину нелегалних објеката зато што су они коштали поменутих 10 до 25 одсто јефтиније у односу на оне који су легално изграђени и који то плаћају. Те уштеде су дуг свих нелегалних градитеља према јавним финансијама и држави. Само легални градитељи су то и платили. Ако бисмо ту уштеду нелегалних у односу на легалне градитеље свели на, рецимо, 15 одсто вредности објекта, онда би се недискриминаторна легализација могла једноставно и ефикасно спровести тако што би се својина од само 85 процента нелегалног објекта уписала у катастар нелегалним градитељима, а 15 одсто својине би стекла држава, конвертовањем својег ненаплаћеног потраживања у својину. По том сценарију, прописало би се и право нелегалним власницима да, по прописаним условима, откупе од државе читаву својину и тиме би тек окончали легализацију.

Јавност нема довољно поверења у окончање нелегалне градње. Томе су допринели и случајеви нелегалне градње од стране функционера, па и институција државе. Зато је потребно ново боље и темељније решење легализације. Треба боље прописати инспекцију градње и почети с рушењем и онемогућавањем даље нелегалне градње, јер и предложено финансијско кажњавање није довољно. Јасно прописивање услова грађења и стриктно спровођење прописаног, једини је пут ка бољем функционисању нашег укупног правног система, што ће допринети и смањењу корупције.

Консултант за страна улагања, члан Научног друштва економиста