Музеј наших дана

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
На самом почетку књиге песама Лице места Ненада Јовановића указују се стихови који читаоца неће остављати све док чита ове песме или док мисли о њима. „Велика Мистерија (се) крије у понављању, а не у ножу, хлебу или Богу“, тако се завршава уводна песама „Опет“, да бисмо потом, у готово свакој Јовановићевој песми, могли да читамо о природи тих понављања и о видљивом и мање видљивом у њима. Понављања су, заправо, сами обреди свакодневице, оно што се стално изнова збива и у том обнављању постаје суштински израз човековог приватног живота. Понављајући се, мали детаљи људског живота успостављају се као једино доступне истине, као наш једини живот, као слике које можемо не само видети него и сагледати са свим њиховим значењима, сенкама и „дуплим днима“.

Уместо у симболичким заменама или у симболичким изразима великих прича (нож, хлеб, Бог), Јовановићеви стихови са лица места откривају отуда и велике и мале мистерије људске свакодневице у препознатом низу таквих понављања, сачињеном од све самих малих ствари, од сеновитих и тихих призора, од неочекиваних и брзих асоцијација. Поглед у новим стиховима је усредсређен, призори вешто фиксирани и издвојени из миметичког окружења, испуњени лирском енергијом, језичком свежином и асоцијативним потенцијалом.

Мистика малих ствари објављује се у овим песмама полазећи из наглашено личне перспективе, готово из камерности субјекта. Потом се, кроз низ како веристичких сцена, тако и сноликих и фантазмагоријских призора, уобличава позорница ширег препознавања на којој аутентична индивидуалност постаје израз модерног искуства, не губећи, при томе, ништа од своје посебности. Јовановићеве песме постају мала хроника видљивих или запамћених изузетности, малих призора свакодневице које вреди још једном оживети у песничком тексту. „’Било је то’ значи / да то још увек јесте“, каже се у песми „Било“, сачињеној од низа призора остављених у приватној прошлости, али запамћених по потенцијалној и неоствареној изузетности (неокушани мирис, несавладани простор, непоновљиви звук).

У јаке и упечатљиве слике своје поезије Ненад Јова­но­вић, дакле, преоб­ражава различите изразе искуства, нарочито оног непосредног и оног сасвим индивидуализова­ног. Наглашена визуелна нота, удружена са је­зичком имагина­ци­јом, чини ове песме ускоме­ша­ним низом жанр-сцена у којима се ствар­ност, у исто време, и евоцира и превазилази. Обликујући песму као след слика и импресија, некада у привидно наративном тону, некада у духу асоцијативног прибирања разнородних облика стварности и искуства, Јова­но­вић евокативност и ослобођену асоцијативност узима као најпостојанији израз индивидуалности и можда последњи начин да се предочи несводивост сваког приватног света. „Тренуци су у приватном поседу“, каже се у једној од песама у књизи Лице места. Одиста, такви тренуци испуњавају ову књигу, чак и онда када се у њеним стиховима суочавамо са призваним детаљима непосредне и препознатљиве стварности или када се симболичка пуноћа песме проширује муњевитим дијалогом са неким видом песничке традиције.

Један такав тренутак откривамо и у песми „Док је густирао кубанско пиво“ – једној од најбољих у овој књизи – а са њим и преовлађујући модел преобликовања стварности у песничком гласу. Песма почиње од обичности казане у наслову, поновљиве и наизглед тривијалне. Онда се нагло, што је уобичајена одлика Јовановићевих песама са најчешће бројним и ефектним прелазима из једне области стварности у другу, прешло у сасвим другачију раван песме, у средиште епифанијског увида: „право / значење речи бесмртност не / односи се на вечан живот, / већ на тип живота какав му је припао“. Откриће приватности почиње и окончава се у обичности, међу доступним и видљивим стварима, усред конкретизованих чињеница живота. Свакодневица се тако прима као неупоредива датост коју ваља освојити и испунити смислом. Одмах после овог медитативног плана, песма почиње да осцилира између веристичких слика и асоцијативних импресија.

Из оваквог третмана свакодневице, подржаног наглашеном индивидуалистичком перцепцијом која осваја у овим стиховима, произлази и избор уобичајених сцена у Јовановићевим песмама. То су, по правилу, простори интиме и камерности: соба, стан, зграда, балкон, тераса, напокон град или канцеларија. Од ових простора и од искустава проживљених у њима обликује се упечатљив „музеј наших дана“, ова мала хроника приватности која нас се тиче.

 Откако је објавио књигу Фрезно (1993) Ненад Јовановић не престаје да нас изненађује иновативним сликама, неочекиваним реторичким склоповима и асоцијацијама, уопште свежим и ентузијастичким језиком. У таквом приступу откривало се и нешто од неонадреалистичког наслеђа, али најпре радост песничке перцепције стварности. Тако је и у књизи Лице места. Да би, уроњена у свакодневицу, отуда доспела са неупоредивим искуствима, ова песничка имагинација је најпре морала да се опреми несвакидашње узбудљивим језиком.