Кад Француз засмејава на српском

Шта се дешава кад млади, згодни Француз сретне младу, згодну Српкињу, при томе обоје воле музику, плес и веома су духовити?

У случају Арноа Амбера, писца и стенд-ап комичара, и Јоване Милошевић, глумице и џез певачице – настане истоимена представа. У распеваној, ведрој љубавној причи „Кад је Француз срео Српкињу”, сликар Пјер Белвил долази из Париза у Београд и заљубљује се у диван глас и очаравајући осмех Јоване Јовановић… а све ће се то „уживо” догодити 10. октобра пред новосадском публиком, уз клавирску пратњу Александра Ристића, пијанисте родом из Ниша.

Арно је, иначе, већ освојио Београђане који су имали прилике да га виде у комедији „Француз у Србији”… а нарочито Београђанке. Неке од њих су се, додуше, растужиле мислећи да је он своје срце већ поклонио дами са којом наступа, али он каже да је, иако много воли и цени Јовану, у стварном животу и даље слободан. Глуми, игра салсу и обилази сва занимљива места у Београду, због којих је и одлучио да остане овде.

– Први пут кад сам путовао Балканом намеравао сам да се зауставим само у Новом Саду и ту проведем три дана, а онда сам обишао и Београд, и остао цео месец. Одушевили су ме људи у Србији, атмосфера, култура и снажна, добра енергија какву пре Београда нигде нисам успео да осетим. Одсео сам у једном хостелу, и његови сјајни домаћини су учинили да заволим ову земљу и овај град, и научим помало и српски језик, којим се, уз енглески, сад обраћам и публици – прича Арно за „Политику”.

Арно и Јована, партнери само на сцени Фото лична архива Арноа Амбера 

Рођен је у источној Француској, одакле се преселио у Париз и студирао у најбољој приватној глумачкој школи Cours Florent. После је наступао у позориштима, често у представама које је сам написао – скечевима или комадима за децу, и на француској телевизији. Пре шест година, пријатељ, стенд-ап комичар, замолио га је да га на месец дана замени… Он је то нерадо прихватио, чинило му се да ће бити пренапорно, али је продужио ангажман на годину дана, а онда наставио one man show у сопственом аранжману наредне три године, наступајући по разним местима у Француској. То је постало његово главно професионално опредељење.

– Кад сам „открио” Београд и колико је он различит од свега што сам раније искусио, пожелео сам да овде наставим са стенд-ап комедијом. Написао сам комад, позвао телефоном  „КЦ Град”, и они су прихватили да ту наступим. Било је лудо. Два пута сам се по један сат обраћао гледаоцима за које нисам знао како ће реаговати на мој хумор… И успео да их засмејем! Питао сам, наравно, пријатеље из Београда шта мисле о мом тексту, шта би можда требало да додам, шта да прескочим. Увидео сам да овдашња публика брзо „капира” шале, али не воли да се оне понављају у другачијем облику, за разлику од француске – објашњава комичар.

Његова породица и даље живи у Француској, и од почетка га подржава у уметничкој каријери, као писца, комичара и светског путника.

– Све док сам ја задовољан оним што радим, и они су. А ја сам овде веома срећан. Допада ми се Нови Сад, све је ту тако опуштено, обожавам да проводим време на Петроварадину. Волим београдско „лудило”, лепоту, снагу и то што ме увек нечим новим изненади. А људи… људи су напросто дивни. Све то сам, углавном, описао и у представи „Кад је Француз срео Српкињу” – каже Арно.

А. Мијалковић