Интелектуалац у политици

Код нас се вековима расправља о интелектуалцима у политици. Још од времена када је Доситеј ушао у Карађорђеву „партију“, а хроми Вук у „партију“ коџе Милоша, размишљале су умне главе да ли да се хватају у врзино коло политике или да остану на дивану, све дуван пушећи. Па су оне умне главе које су остале на дивану оцењивале оне друге умне главе које су се ухватиле у врзино коло политичества. Већина тих расправа и оцена је била јалова, а тек покоја је гађала мету, јер се о овим стварима и не расправља, него се у времену лепо покажу свачији резултати – то јеси, то ниси, ово си могао, а ниси хтео, ово си хтео, а ниси могао да урадиш. Већина ових расправа је почивала и даље почива на погрешним претпоставкама.

Најважнија од њих је да је интелектуалац неки марсовац, биће са друге планете које влада езотеричним знањима и које је изнад убогог пука баш зато што је тако добро потковано у оним умним и параумним вештинама у којима обичан пук није. Но, интелектуалац је (без обзира шта многи од „интелектуалаца“ мислили о себи), тек обичан човек, ни бољи ни лошији од других људи. Отуда – као што има добрих и лоших људи, доследних и недоследних, џабалебароша и марљивих пчела, једнако тако има и интелектуалаца који више ваљају и оних који мање ваљају, посматрано чисто са људске стране неког архетипског универзалног морала, који је био на снази у свим временима и који и најнеобразованији човек добро осећа и оцењује.

Дакле, да бисмо оценили неког интелектуалца, као и било ког „обичног“ човека, важнији је карактер него број прочитаних књига. Било је и биће генијалаца рђавог карактера, као што је било и биће једноставних људи доброг карактера. Дакле, кад оцењујемо „интелектуалца у политици“ не оцењујемо „интелектуалца“ (као марсовца и езотерично биће), већ оцењујемо напросто човека. Отуд је са интелектуалцима у политици као и са свим другим људима – неки нам се свиђају, неки нам се не свиђају. Но, не лези враже, одвајкада постоје неке заједничке особине оних људи које „варимо“ од оних које мало слабије варимо, без обзира да ли су интелектуалци или не, да ли су у политици или уређују башту. У свим временима, мера оцене човековог карактера је пре свега – шта је спреман да жртвује за оно у шта верује. Онај који није спреман да жртвује било шта, заправо и не верује у било шта, па су му ништавни и резултати.

Први хришћани нису били политичари ни интелектуалци, али су срушили Римско царство, јер су имали нешто (некога) у шта су веровали и јер су се понашали у складу са оним у шта верују. Ено и данас су хришћани и све њихове (наше) цркве ретке институције које трају хиљадама година, док су пропадала царства, рушиле се државе и стропоштавали се велики диктатори. Но, није другачије ни са осталима који су оставили траг у времену. И Мухамед и његова у почетку мала дружина су подносили свакојаког јада све док коначно нису убедили дивља арапска племена да им је боље живети уредно, него дивље, а опет су то успели управо због тога што су живели како су проповедали.

И у политици и са политичарима, без обзира што се некоме ова теза може учинити апсурдна, биће исто као и са овим архетипским пророцима и законодавцима. Једноставно, људи гледају што радиш, како се понашаш, шта жртвујеш за своје идеје, да ли си кукавица, да ли си храбар, да ли уопште живиш у складу са оним што „проповедаш“. Де Голов министар културе, необични писац Андре Малро, пре него што се дохватио фотеље, са овим је ратовао у Покрету отпора током Другог светског рата. Де Гол и Малро су своје ставове сведочили примером. Стога први остаје архетипом савременог државника, а други (и поред бурне, веома необичне и понегде противречне биографије) архетипом часног интелектуалца, обојица ништа не тражећи од своје државе, а дајући јој све.

И ту долазимо до суштине приче о интелектуалцима (и не само њима) у политици, код нас и свугде. Визије и идеје су лепа ствар, али их треба сведочити конкретним делима и начином понашања.

Научни сарадник на Институту друштвених наука у Београду