Зашто (не) волим септембар

Кад сам био млад, радовао сам се септембру. А сада сваки септембар који дође све ми је мрскији. Док сам ишао нагоре, са усхићењем сам чекао сваку следећу годину свог живота, а данас, када се увелико стрмоглављујем надоле, са све већом бригом и неизвесношћу дочекујем сваки наредни месец. Месеци се смењују – док удариш дланом о длан. С неверицом се питам у шта сам страћио толике године (62), кад је пре све прошло!

Растао сам у оскудици, на проји и уз ћемане мога деде. Још памтим сипљиви глас старине: „Пушка пуца и топови ричу, официри петог пука вичу: Напред, браћо, Србадијо мила, душманину сломићемо крила, Бог је с нама и Христова мати, српска правда све ће да помлати.”

Шта је данас са Србадијом? Да ли је Бог још с нама? Јесмо ли душманима сломили крила – или су они нама? Има ли српски народ данас, после толико векова од зидања Студенице, право на правду и слободу, на перспективу и будућност? За шта су гинули наши преци? Шта остављамо потомцима? Јесмо ли залутали? Да човека заболи глава! Да никад ока не склопиш. Да по целу ноћ дреждиш загледан у таваницу – а да одговор и не наслутиш...

Од цара Душана па до данас – да ли је збацивање вековног турског ропства била највећа хришћанска победа на овим просторима? Да ли су након тога највеће српске тековине биле модерна српска држава и Сретењски устав великог књаза Милоша; његова сељачка памет и мудрост – да се са моћнијима договори у корист Срба, да силне надмудри и да неписмен школоване победи. Да ли су балкански ратови које су Срби водили под краљевском круном Петра Првог Карађорђевића обасјали најсветлији период српске историје? Или је након величанствене победе Србијице на страни савезника у Великом рату то био злокобни и пусти вековни сан свих Јужних Словена и краља Александра, о заједничкој држави – Краљевини Југославији? Шије ми га Ђура? Да ли је и у нашем разреду историја учитељица живота – или такав предмет у српском распореду не постоји?

Да ли се за Србе и српски народ у последња два века нешто променило или је све увек исто, само у другом паковању? Као 1918, или као 1941. године. Или као 1990, па све до крвавих међунационалних ратова које смо водили са својом дојучерашњом браћом – Словенцима, Хрватима, босанским Муслиманима и Албанцима? С којима смо се утркивали чија ће штафета бити лепша и ко више воли аустријског каплара Јосипа Броза. Одрицали смо се од крсне славе и себе самих, били најревноснији у служби комунизму и најоданији у љубави према диктатору. Који је превео жедне преко воде и оне који су га створили – а камоли нас. Сем милиона, и стотина хиљада изгубљених живота, територија, ресурса, рудног богатстава, шума, ливада, река и језера – шта смо још изгубили? Или, боље речено – шта нам је још остало?

Док десетине хиљада црнопутих несрећника табана из азијске пустиње преко Турске, Грчке, Македоније и наше моравске долине, док траје жалосни егзодус и страшно догађање Алаховог народа, којем питомина Србије личи на рајски врт – падају маске. Лицемерје наших европских тзв. пријатеља више се не може сакрити. Као и вековима пре – манипулишу, муљају, себично игноришу, лажу и фолирају.Да им, Бог зна како, недостајемо у Европској унији, ми и остале земље западног Балкана, и да ће ЕУ, тек кад ми постанемо чланица, велика европска породица бити под истим кровом и за истим столом... Обећање – лудом радовање! Требамо им искључиво да будемо бедем, пур-пена, заштитни слој, тампон зона, сабирни центар, депонија, колектор – линија раздвајања између њиховог изобиља, склада и реда – и надируће плиме гладних и жедних. Чије су зенице пуне пустињског песка, а душе набијене страхом и безнађем. Којима Србија данас пружа руку, лепу реч, мало предаха, чашу воде и шољу топлог млека. Који, видели смо на ТВ, рађају тршаву децу са прелепим црним очима, као дрењине.

Тешко нам је да нађемо ваљане разлоге, сем наведених, за брзометни пријем (2007) Румуније и Бугарске у ЕУ. О каквим је критеријумима реч када су ове земље економски, социјално и друштвено деценијама каскале иза нас? Сем да је план био да постанемо просторна брана, физичка и фактичка вододелница која ће одвајати њих и нас, богате и сиромашне, сите и гладне. Ко данас уистину верује да се надмени мађарски премијер једног јутра пробудио и сам донео одлуку да на граници према Србији разапне бодљикаву жицу? Да ли се ми стварно закопчавамо позади па да поверујемо да је једна таква одлука могла бити донесена без пуне стратешке сагласности богате Европе, Брисела или Берлина – свеједно? Видимо ових дана да су се за сличан срамотни подухват, према плану Бе, определила и донедавно наша хрватска браћа.

У предворју Европе која нас изнуђује својим правилима, поглављима, прописима, стандардима, парадом поноса, ми личимо на куче на раскрсници које гладног стомака гледа којим путем да крене. Ком газди да се приклони? Пред чијим прагом да се скотури, под чију стреху да се склони? Куражили се или не – тако нам је.

Када нам демократска Европа врати 150.000 избеглих, и када нам још два пута толико њих нагрне преко Табановаца – тешко да ћемо знати одговор на било које постављено питање.

Глумац, редитељ, сценариста