Имамо велике амбиције

Србија је једина екипа из Европе која је је обезбедила учешће на Олимпијским играма идуће године у Рију освајањем другог места на Светском купу. Тај успех, а и сви највећи успеси наше женске одбојке, остварен је под вођством селектора Зоран Терзића.

Ово је четврто такмичење ове сезоне. Да ли је екипа преморена или уиграна?

Велики број утакмица је добар да се екипа уигра, али нисмо имали класичне припреме, него смо ишли у ходу, од једног такмичења до другог. Може да буде мали проблем на Европском првенству што неку базу нисмо направили. С друге стране, резултати потиру све оно што је лоше. Много се лакше игра кад се побеђује, глава боље функционише без обзира да ли је екипа 100 одсто физички спремна.

Такмичења нису иста...

Противници се разликују и тактика се поставља на други начин, од утакмице до утакмице. Али амбиције су исте. На Гран прију нам је нешто друго било у првом плану, на Европским олимпијским играма смо имали амбицију да узмемо медаљу, на Светском купу да прођемо на олимпијске игре. На Европском првенству имамо и жељу и наду да дођемо до још једне медаље.

Противници у групи?

Немачка је већ годинама у самом европском врху. На прошлом и претпрошлом шампионату је била друга – 2011. смо је ми победили у финалу. То је екипа без превеликих промена у последњих неколико година. Врло добро знамо каква је и колико може да пружи. По играчким квалитетима можда за нијансу слабија од нас, али има друге квалитете за медаљу: боре се немачки, до краја, врло су пожртвоване... У кругу су фаворита за медаљу. Чешка годинама своју игру заснива на две играчице: Хавелковој и Хавличковој, које могу саме да победе. Али, ако будемо на свом нивоу можемо да победимо и Немачку и Чешку, а поготово Румунија која је нешто слабија од њих.

Ко су кандидати за медаљу?

Рускиње су увек фаворити. Ако су комплетне и спремне, ако немају проблема, врло је тешко да им се узме злато. Туркиње су исто тако кандидаткиње за медаљу. Појављује се и Холанђанке. И оне су на последњим првенствима биле у најужем кругу фаворита. Имају нову генерацију, новог тренера... Имају своју шансу. Италију никада не треба отписивати. Белгијанке су домаћини, а уз то су и треће у Европи.

Колико самопоуздање може да помогне, а колико да завара?

Самопоуздање је веома важно и после оваквог такмичења као што је био Светски куп, после таквог резултата и, пре свега, игре, у овом моменту се не плашимо ниједне екипе на Европском првенству. И то ће нам сигурно помоћи. Друга страна медаље је у глави и играчица и оних који нас прате, јер се појављују мисли да ако су победиле Америку и Русију не би требало да нам „тамо нека” Турска, Немачка или Белгија праве проблеме. То може да буде опасно. Код наших спортиста кад иду на велика првенства прва изгубљена утакмица може да буде и крај њихових снова, па могу да престану да играју до краја првенства, то јест да се боре за неко мање одличје.

Већ дуже од деценије водите наше најбоље одбојкашице...

С једне стране јесте тешко, поготово када се одређени проблеми или ситуације понављају из године у годину. Може да постане и досадно да се раде и решавају исте ствари. Међутим, сваке године има нешто ново. Наша репрезентација је забележила одређене успехе. За десетак година смо освојили 12-13 медаља, али нисмо све оно што желимо и нисмо завршили причу што се тиче наших амбиција. Као што играчице имају амбиције да се опет попну на победничко постоље исто такву амбицију имам и ја и то ме вуче да радим с много ентузијазма.

Како тренери напредују?

Не смеју да се успавају, да помисле да ће на начин који је донео добре резултате увек да успевају. Да би се опстало у врху мора стално да се тежи новом, променама, да се буде бољи. Играчима је лакше. Тренери им сваке године дају нове циљеве, нове вежбе. А тренери то морају сами себи. Тренер учи од колега кроз разговоре, кад је сам размишља шта би могло да се промени у начину рада да екипа функционише боље. Сваки играч, свака генерација, свака екипа имају нешто своје, па и томе мора да се прилагоди. Од 2002–2003, кад сам почео да радим с репрезентацијом, услови нису исти, него су се много променили. Сви еволуирамо и сви видимо, бар би требало да видимо, своје грешке и треба да их мењамо.