Сајбер-партизани на води

Према проценама медија, на недељном протесту против изградње „Београда на води” у организацији грађанске иницијативе „Не да(ви)мо Београд”, окупило се неколико стотина људи. С друге стране, једноставно истраживање на „Фејсбуку” показује да је око шест хиљада људи најавило да ће присуствовати овом протесту, дакле бар десет пута више него што је заправо дошло. На први поглед, ово је показни пример за поборнике тезе о анестезирајућој функцији интернета, који више него очигледно доказује да је активизам на интернету заправо псеудоактивизам. Али, дозволите да устврдимо да је ово тачно само и једино на први поглед.

Дакле, теза оних који говоре о анестезирајућој функцији интернета, а која је пре свега производ медијског а не научног дискурса, гласи отприлике овако: иако су грађани као и раније заинтересовани за проблеме који их окружују, због тога што данас имају могућност да своје фрустрације искажу путем онлајн друштвених мрежа, форума и блогова, они на тај начин бивају анестезирани, да не кажемо пелцовани, од правог грађанског активизма. Шта то заправо значи? Да ли, уколико на „Фејсбуку” „лајкујемо“ да бициклисти треба да имају своју стазу, пси луталице азил, да су ГМО штетни, да ,,Београд на води” „дави” Београд… то значи да се од нас заправо очекује да одемо на сваки протест који се због ових појава организује? И да сада мање подржавамо све оно што смо „лајковали” само зато што смо „лајковали” или се очекује да „погинемо“ за све што смо „лајковали”?

Наравно да је теза о анестезирајућој функцији површна, превазиђена и погрешна. Она је тачна отприлике колико и теза да смо, будући да се не дружимо са свих хиљаду „пријатеља“ са „Фејсбука”, заправо отуђени а наши родитељи, бабе и деде, пошто су се ваљда дружили са тих хиљаду пријатеља, нису. Нити су пријатељи са „Фејсбука” пријатељи у традиционалном значењу те речи нити су „лајкови” на интернету манифестација наших друштвено-активистичких потенцијала. Они једино могу бити индикатори наше друштвености, у првом случају, или наше заинтересованости за друштвено-политичке теме, у другом случају, само то и ништа више. Али од индикатора до праксе дуг је пут.

Да се вратимо нашим сајбер-партизанима и да поставимо ствари овако. У недељу се упркос кишном дану и бројним полицијским снагама у Београду окупило неколико стотина људи да изразе своје неслагање са кршењем законских, архитектонских и економских начела. Дакле тамо су их довели неки општи принципи а не страх од губитка посла, повећаних камата на кредите или нарушене сексуалне слободе (нити сендвич и неколико стотина динара). Ови људи су се окупили зато што су се тако договорили на „Фејсбуку”, у чему им је помогла, такође на интернету настала, грађанска иницијатива „Не да(ви)мо Београд”.

„Фејсбук”, дакле, има значајну моћ да генерише протесте, мобилише људе, олакша им комуникацију и организацију јавних догађаја, и то нико озбиљан више не спори. Макар то не споре безбедносне службе, ни водећи научници који се баве овом темом, попут Мануела Кастелса. Ипак, „Фејсбук” није алхемичарско оруђе које ће од стотину пута преварених, уморних, и након две деценије перманентног протестовања потрошених људи наједном створити хорде раздраганих протестаната. Сада долазе неке нове генерације, како их Марк Пренски назива, дигиталних урођеника. Њихов простор за дружење, трговање па и политички активизам је другачији од оног у коме су одрастали њихови родитељи и зато га не треба мерити традиционалним мерилима. Не тврдимо да је лошији или бољи, али је другачији. Уосталом, да бисмо то схватили, не треба да се враћамо на „арапско пролеће“, грчку Сиризу или шпански Подемос, довољно је да завиримо у двориште суседне Хрватске. У том дворишту је један двадесетпетогодишњак који је, иако се по традиционалним мерилима појавио ниоткуд, са 15 одсто освојених гласова на изборима за председника Хрватске заузео треће место. Наиме, реч је о Ивану Вилибору Синчићу, предводнику такође једне мале и самоникле организације на интернету под називом „Живи зид” која је на својим протестима окупљала не више од неколико стотина људи. Више од броја људи на протесту данас је важније то што су аутсајдери у стању да уз помоћ интернета мобилишу оне које су политичке елите маргинализовале - саме грађане. А грађани знају како да им на традиционалан начин, дакле на изборима, узврате.

Социолог, доцент Универзитета у Београду