Сeптембарско камење

После тропских врућина, септембар нас је охладио на разне начине. Прво су нас ови афрички и азијски „Чарнојевићи“ (не само због тамније пути) завадили са традиционалним пријатељима Хрватима. То традиционално пријатељство, исковано у многим ратовима, пукло је на Пантовчаку, када је разбарушени и запењени њихов премијер почео да прича небулозе, све бежећи од својих српских имена и презимена и све желећи да добије који поен код Хрвата. Оних бирача, којима је Шешељ помогао да изаберу Колинду за председницу. Kоја се на Ист риверу сусрела са „непознатим председником случајне државе“, како рече господин премијер Републике Хрватске. Господски, нема шта. Са ове стране, дочекао га је рафинирани дериват некадашњег радикала, и државнички му очитао лекцију из дипломатије. Тако је сироти Милановић помогао Вучићу да елегантно прескочи камен спотицања и задобије поене код ЕУ.

Онда је тај исти човек окренуо други профил: полицијом је спречио да разбијени и покисли остаци опозиције оскрнаве постављање „камена мудрости“ крај Саве. Тог камена из којег ће изронити Београд на води и „привући новим зградама више туриста од Будимпеште“, која углавном има стара здања, готово превазиђена. Уосталом, видећемо то за тридесетак година.

А они који не могу да чекају толико, једва преживели пензионери, за разлику од ужег руководства ПУПС-а, стављају камен спотицања ником другом до Уставном суду. Да би тај исти пресудио о смањењу пензија, али ни по бабу ни по стричевима. Суд је ваљда узео у обзир и стричеве (ПУПС) који углавном не живе од пензија, па је , разуме се, пресудио по свенародном бабу.

У међувремену, бабо је наложио министру Стефановићу да га учтиво замоли за нове изборе. И овај је то јавно учинио. Дакле, јавна је тајна да ће бити избора. Све странке сада помно проучавају целокупна дела барона Минхаузена.

У Црној Гори није у питању камење, но стијење. Спрема се закон по којем ће Мило, стамен ко стена, моћи да бира митрополита СПЦ. Кад већ не може римског папу. А тек је двадесетак година на власти.

Селектор Ђорђевић изгледа није читао Бранка Ћопића, па су наши орлови рано узлетели на Евробаскету. Но, ни четврто место није неуспех у поређењу с фудбалом, где смо осамсто педести на листи од стопедесетак репрезентација.

Само оном Нолету ниједан камен, па ни река „ролингстона“ не може ништа. Чак ни Федерер, па ни публика. У овој земљи, једини је он јачи од судбине, иако сви у хору певамо ту песму.

Ближи се пети октобар, а племе наше сном мртвијем спава.