Јанежичу недостаје форма, Фрљићу садржај

Представа„Смрт Ивана Иљича“,настала према Толстојевој приповеци (1886), у редитељском тумачењу Томија Јанежича, продукција је која не заслужује ни много теоретског разматрања, иако на то вероватно највише претендује, имајући у виду специфичност њене форме, као и то да ван тога заиста јако мало нуди. Постављена као јавно и колективно читање овог Толстојевог дела, са премало позоришних средстава, ова представа, како је наведено у програму, представља читање као театарски израз, и облик преиспитивања личног разумевања прочитаног садржаја. За почетак, њена полазна основа врло је проблематична. Читање је интиман чин, нарочито када је реч о оваквој литератури, док форма колективног читања води дезинитимизирању, убија доживљај, суштину.

Гледаоци су током четворочасовне представе осуђени да слушају и гледају читање Толстојеве приповетке, глумце који је читају, али и речи које се пројектују на зиду у позадини. Веома су ретки умеци сценски осмишљенијих призора, углавном визуалних коментара, који повремено надрастају ову суву форму, највидљивије на плану сценографије и костимографије. Ту и тамо је укључена понека поетска слика која допуњује преовлађујућу театарску штурост, одраз тема усамљености и смрти о којима је Толстој писао. Но, оне ништа не значе у поправљању утиска о овој скоро несхватљиво слабој представи, самодовољном експерименту који је далеко испод високих уметничких стандарда које је Јанежич раније поставио.

Док Јанежичевом делу фали адекватнија форма, најновијој представи Оливера Фрљића недостаје садржај (драматургија Горан Ињац, Томаж Топоришић). За „Комплекс Ристић“може се рећи да је нови вид фрљићевске провокације публике која је вероватно изградила другачија очекивања о представи која тематизује лик и дело Љубише Ристића, на основу бројних најава у медијима. Такође се може рећи да је „Комплекс Ристић“ нови заокрет у Фрљићевом раду, после „Александре Зец“ која је донела огољену емотивност, драстично другачију у односу на пре тога преовлађујућу Фрљићеву жестину, памфлетску политичност. У „Комплексу Ристић“ аутор одлучно упада на поље формализма који раније није био карактеристика његовог дела, напротив, Фрљићева брутално директна политичност била је облик експлозивног негирања формализма. Раније смо о његовом раду, конкретно о представи „Зоран Ђинђић“, написали да је етика јасно заменила естетику. Овде је случај супротан, може се рећи да је естетика поразила етику, форма и стил су појели садржај.

Једночасовну представу „Комплекс Ристић“ чини низ призора који одражавају проблем распада Југославије, уз голу, прљаву телесност, нага тела актера, пљување, уринирање по сцени итд. Ови призори јесу формално интригантни, због споја провокативне визуалности и предане игре глумаца, у комбинацији са заводљивом, носталгичном музиком која непрестано прати ток игре, од песме „Bella Ciao“ до „Smells Like Teen Spirit“ Нирване, у верзији коју изводи нежни дечји хор.

У најавама представе наведено је да ови призори реконтекстуализују представе Љубише Ристића „Миса у а-молу“, „Левијатан“, „Ресничност“, и да реферирају на филм „Пластични Исус“ Лазара Стојановића. Но, у њој нема конкретних ознака, упутстава гледаоцу како да дође до њих. Како већи део публике сигурно није боље упознат са наведеним Ристићевим представама, та референтност на њих губи смисао. Просечан, па и натпросечан гледалац, разуме онда само први ниво игре, слике које јесу упечатљиве на плану форме, али у погледу значења се само уопштено односе на распад Југославије. А то је премало, претанко, значи свођење доживљаја представе на перцепцију стила, форме.

Ако се од гледалаца очекује да су добро припремљени за сусрет са овом представом, то је облик театарског елитизма, што не сматрамо позитивном особеношћу јер позориште ипак треба да се обраћа просечном гледаоцу. Ако се то од њих не очекује, то донекле значи искључивање потребе за публиком, што је још гора врста елитизма, самодовољности.

Како су већ изабрали да представу примарно граде на основу Ристићевих продукција, аутори су могли да их објасне публици и дају онда дубљи смисао игри. Потпуни изостанак сваког објашњења иде у прилог тези да је ова представа облик Фрљићеве провокације публике.

Без разумевања референци „Комплекс Ристић“ је исувише општи, блед, ирелевантан. А можда не би било другачије ни да их разумемо.