Неки нови варвари

 Пола века у својој колумни у „Политици “ „Архитектура у свету и код нас“ бавим се лепим и значајним кућама. У овим данима тресе се човечанство неочекиваном сеобом народа, тако драстичном да не могу да се ослободим горчине и поражености да су многе од тих кућа порушене и попаљене, а преживели њихови насељеници приморани на избеглиштво.

Империјални редитељи, претерујући у голој сили и патолошкој посесивности, изазвали су једну од највећих планетарних катастрофа. Изнудили су егзодус стотина хиљада људи који су напустили своје куће спасавајући се од олако наметнутих ратова, порушених огњишта, уништеног стандарда живота.

Кренуле су реке људи, жена, трудница и мале деце, преко мора, преко гудура, преко пустиња да траже спас у цивилизованој Европи. Превртали су се бродови са хиљадама њих, прелазили су границе идући крвавим ногама по туцанику између железничких прагова. Бахати и моћни дочекивали су их сузавцем, пендрецима, моткама, жилет-жицама и полицијом. Кад ограде нису помогле, прибегли су баруту. Јадници који су оставили куће и кревете ноћивали су под отвореним небом, под крошњама парковског дрвећа, по напуштеним кућама, под мостовима, под уличним настрешницама, на голом бетону и влажној земљи. Затварали су их у жичане торове и преко ограде бацали им бедне комаде хлеба, као што се отпаци хране бацају свињама. Да није слика са ТВ, нормални људи у ово не би поверовали. Та слика је обишла целу куглу земаљску и она ће за сва времена остати у свести човечанства.

Егзодус још траје, ово је један од највећих геноцида у историји, а немоћан свет то мора да гледа и ћути. Ћуте велика имена данашњице: књижевници, филозофи (нарочито они француски), хуманисти, верски челници, академски угледници. Ћути чак и Чомски.

Нема никога да објави J’ACCUSE као што је то учинио у 19. веку Емил Зола чије је ОПТУЖУЈЕМ, бранећи само једног човека, обишло цео свет и уздрмало савест човечанства.

Данашњи политичари заказују конференције, измењују пароле, паметују из кућних бержера и гледају на ТВ суноврат света чији су они главни актери.

У овој ситуацији, наша земља, годинама сатанизована и прогоњена, примила је на најхуманији начин, људскији од свих осталих, реке избеглица које су пролазиле и задржавале се код нас. Увек су прихватани пријатељски и с пуним разумевањем. Србија је била једина етапа где су неке наше породице примале избеглице у своје домове, плаћале им хотеле и снабдевале их храном и лековима. Србија им је пружила сву расположиву помоћ и била је једино место на њиховим рутама где се могао видети осмех на лицима прогнаних. Све ово није могло остати непримећено у свету. Најпре је председник Републике Италије Серђо Матарела свечано похвалио изузетну организованост, пријатељско и хумано понашање Србије. Потом је дошло до многобројних похвала од најугледнијих великана света, официјелно и изјава К. Флекенштајна из Европског парламента: „Србија је пример поштовања европских вредности.”

Архитекти чија су дела постала гробнице од којих беже хиљаде људи не могу да утичу на разум неразумних да зауставе ову трагедију, али могу да предложе неке утешне мере.

Зашто наша земља не би опустошене просторе, читава села, полупорушена или напуштена огњишта, затарабљена празна сеоска дворишта уступила у разумној мери неким ојађеним избегличким групама да се трајно на тим просторима настане и социјализују са новом средином? Подсетимо се примера руских емиграната које је Србија срдачно примила после Октобарске револуције. Руски емигранти су култури Београда донели драгоцене европске вредности. Архитектура без Краснова, Баумгартнера, Хлитчијева и низа других била би на нивоу безличног сивог европског града, а наша култура без руских професора, уметника, инжењера, научних радника капитално осиромашена и провинцијализована.

Зашто слично не урадимо са одређеним сиријским избеглицама, људима старе и велике цивилизације? Од напуштене земље имали бисмо користи и ми и избеглице које би нашле место за сигуран живот. Зашто ОУН или земље Запада, које су све ово подстакле, не би наручиле неколико стотина малих, јефтиних кућа које би биле стожери око којих би могла да се развијају и проширују домаћинства која би се бавила пољопривредом, али и другим делатностима?

На ту тему наводим Избеглички центар у Бањи Ковиљачи, који смо пројектовали за рачун Уједињених нација 1964. године, под надзором и захтевима Аге Кана, високог комесара за избеглице ОУН, сина старијег Аге Кана, енглеског миљеника и бонвивана. Ага Кан је дошао на отварање објекта у Бању Ковиљачу и том приликом се најпохвалније изразио о овом објекту. Избеглички центар у Ковиљачи кроз 50 година рада показао се у најбољем светлу. Лако је могуће овај објекат проширити новим лежајним капацитетима, што би га претворило у велики и престижни центар ОУН.

У новијој историји људима су узимали слободу на разне начине, сабијали их у гета, концентрационе логоре, ограђене енклаве. Људе су терали у торове пратећи их флоскулама о правима човека и слободи, а „слобода“ их је чекала у Аушвицу, Јасеновцу, Маутхаузену, чекала их је иза Берлинског великог зида. Наша генерација није научила лекцију из Берлина. Они „слободари“, „хуманисти“, „борци за људска права“ травестирали су у нове варваре који сада ограђују не само логоре и градове већ читаве државе. Ограђене државе су пораз цивилизације и најнељудскији суноврат људских права, демократије и слободе грађана.

Архитекта