Њихање клатна хигијене

Продаја антибактеријског сапуна, избељивача зуба и производа за „интимну хигијену” (убруси и спрејови) расте великом брзином. Звучи изненађујуће, али научници су на Западу повезали учесталост јављања астматичних и алергијских обољења са пренаглашеним чистунством. Па ипак, у нашој култури, наизглед компулзивно опседнутој дезинфекцијом, чишћење једног дела тела – руку – делује као обичај који је боље избећи, него испоштовати. Оштром оку истраживача није промакло да тек око петнаест процената посетилаца у јавним тоалетима пере руке на одговарајући начин.

Наши преци били би збуњени раскораком између немилосрдно „изрибаног” тела и занемарених руку. У зависности од периода и културе, „чисто” је дефинисано на различите начине. Римљанин из првог века нове ере провео би по неколико сати сваког дана у купатилу – парећи се, „кувајући”, или пак смрзавајући у води различите температуре, љуштећи се минијатурним грабуљама, али избегавајући сапун. Елизабета Прва се хвалила да се купа једном месечно, „без обзира на то да ли јој је купање потребно”. Луј Четрнаести се, наводно, окупао два пута у свом дугом, краљевском животу, али је сматран префињеним, јер је три пута дневно мењао кошуљу.

За све време „њихања клатна хигијене”, један обичај никада није изашао из моде – скромно, обично прање руку. То се показало као срећна околност, јер је управо прање руку, иако га је савремена наука прогласила за технички неразвијен поступак чишћења, најефикаснији начин да се спречи оболевање и преношење болести, од обичне прехладе, до инфекција Clostridium difficile, САРС-а, или птичјег грипа.

Прање руку имало је велики значај у античком свету, јер је храна узимана рукама. (Теофраст у „Карактерима” написаним у четвртом веку пре нове ере, даје слику Словена, званог Гадост, који не пере руке после вечере.) Али руке нису пране само из практичних разлога. Прање руку је представљало знак поштовања и учтивости, па је нуђено гостима чим би дошли. Пошто су Стари Грци веровали да сваки однос заснован на поштовању, са боговима као и са људима, захтева чистоћу, прање руку је било неопходно као увод у молитву, због чега су се на улазима у храмове налазили судови са водом.

Ово уверење одржало се кроз читав 17. век. Доктори су уверавали људе да топла вода отвара поре и да су због тога подложнији оболевању од куге, па су престрављени Европљани избегавали воду и прање, изузев када су у питању руке. Како виљушке нису биле у широкој употреби све до 18. века, прање руку задржало је подједнако практичну и симболичку функцију: Холанђани, у доба Рембранта, запрепастили би своје госте из Француске седајући за трпезу а да претходно нису опрали руке.

До средине 19. века, људи су стидљиво експериментисали са купањем, иако су научници и даље били уверени да се болести шире труљењем материје и непријатним мирисима. Када је Ињак Семелвајс инсистирао да лекари морају прати руке између обављања обдукције и порођаја, наилазио је на исмејавање, иако је таква пракса у великој мери допринела смањењу броја умрлих од породиљске грознице. Семелвајсова једноставна, али радикална замисао, постала је општеприхваћена тек у 20. веку. Теорија о клицама (као узрочницима болести) постепено је односила превагу, а до проналаска сулфатa и антибиотика, готово једини начин борбе против микроба било је управо прање руку.

Једноставно спирање микроба остаје одлична идеја и прање руку се промовише у кампањама јавног здравља. Амерички Центар за контролу и превенцију болести га је прогласио за „најзначајније средство превенције ширења инфекције”. Зато, слушајте шта кажу научници, али не заборавите ни мудрост предака и – перите руке.