Српска ризница

У годинама пре „коначног решења за Косово”, западне политичаре и аналитичаре интересовало је, па и бринуло, како ће Срби реаговати на евентуално отцепљење покрајине. Разлог је то што су знали да су Срби везани за Косово не само као за део своје територије, већ и као за своју постојбину, свој извор духовности и културе. Неки њихови београдски пријатељи, убеђивали су их – са оваквим или онаквим мотивима – да Срби и поред свих својих прича о „српском Јерусалиму”, како знају да опишу значај које Косово и Метохија имају за њих, насиље над границама неће тешко поднети. Отприлике, као дете које изгуби играчку. Заборавиће га, уз мало плакања и вриске, за дан, два. То се доказивало тиме што Срби, под један, знају да деведесет одсто становништва чине Албанци па самим тим прихватају да је Косово албанско; под два, што се већина од њих никада није спустила јужније од Врања, па чак ни не показује интересовање да у српску ризницу културе икада и оде.

Тупавији од онога ко је смислио, био је само онај ко је прихватио ово тумачење српског односа према Косову. Пошто „већина” није била у Босилеграду и Суботици, где живе Бугари и Мађари, граница би по тој логици могла да буде повучена испред тих градова. Како Срби доживљавају једнострано проглашену независност Приштине, гледамо ових дана.

Ако то чему уопште служи, потписник ових редова био је на Косову. Поодавно, додуше. У време оног чудног процепа између мира и рата, када на истом путу, у неколико кривина, можете да видите децу која се смеју с прозора школских аутобуса и изрешетану, већ надуту краву која лежи посред цесте; препуне, бучне кафиће у градовима и пушчане трагове на опустелим кућама у селима који километар даље.

Тај процеп је тек једна епизода у историји српско-албанских односа, у којој су Албанци настојали да заокруже своје етничке просторе, а Срби да не изгубе територије на које су, поред етничког, полагали и историјско право. И који су били онолико крвави колико једни другима нису остајали дужни. А то се у последњих 150 година скоро никад није догодило. „Морални разлози” на које се позивало приликом отцепљења Косова у недостатку оних разлога који су прописани међународним правом, у овом ширем историјском контексту изгледају потпуно бесмислено.

Данас се Косово од онога које смо видели разликује утолико што је с њега протерано око 400.000 људи, опустошено хиљаде кућа и што је уништено на десетине српских споменика културе. Због тога и зато што је већина споменика културе на Косову недоступна, Србија би требало да направи своју верзију Мадуродама, забавног парка у коме се приказани важни историјски и културни догађаји карактеристични за Холандију. У таквом парку у САД је у природној величини реконструисан живот првих колониста са „Мајфлауера”, у Белгији Битка код Ватерлоа. У Београду бисмо уз помоћ таквих макета могли да видимо Високе Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Пећку патријаршију.

Али и кад на Косову не би било више никог ко се изјашњава као Србин, из њега не може да се избрише епитет српски. Нити ће тиме нестати помало мистична српска веза с местом рађања и страдања.

Наведимо неколико примера. Имена скоро свих већих градова, Приштине, Призрена, Вучитрна, Пећи, Митровице, Новог Брда, имају словенско порекло. Име села Станишор, које се налази у Косовском поморављу, може да се на албанском пише као Stanishori, Стража као Strazha, Пасјане као Pisjan, Будрига као Budrig, Kлокот као Kllokot или Пожарање као Pozharan. Ти називи, као и бројни други, ни брисањем ћирилице неће остати мање српски; ако се не узме у обзир њихово порекло, на албанском не значе баш ништа.

Четвртина од око 137 локација највреднијих споменика културе, оних који потичу из средњег века и који сведоче о почецима и развоју српске духовности, налази се на Косову.

Ако завирите у папире, на простору Косова и Метохије пребројаћете свега пет несрпских споменика културе међу 37 који су класификовани као дела од изузетног значаја. У Приштини се налази Царска џамија, амам и Синан-пашина џамија у Призрену, у Пећи је Бајракли џамија, а Хадум џамија у Ђаковици. Ни оне не припадају албанској култури, већ отоманском наслеђу. Од споменичког наслеђа, аутентично албанске једино су стамбене зграде које су на Косову познате под називом куле. У реду оних од изузетног значаја албанска заједница на Косову нема ниједан споменик културе.

Све то, наравно, не представља доказ о културној инфериорности Албанаца, нити се жели рећи да су они страно тело на Косову. Оно припада и њима. Али бар делом указује на то зашто већина сматра да „коначно решење” не може да буде оно по којем Косово не припада и Србима и Србији.