Земља препуна светиња

„Ми Срби смо овде оно што представљају наше светиње”, овако је патријарх Павле дочекао генерале НАТО-а 18. јуна 1999. године у манастиру Грачаница. Понављао је то више пута, али његове речи очигледно нису допрле до ушију светских моћника. Како иначе објаснити да тако моћна војна сила која је у српску јужну покрајину дошла да наводно заштити угрожена људска права и очува мултикултуралност и вишеетничност није могла да спречи пред очима целог света бестијално рушење српских цркава и манастира.

А биланс уништавања српске културне и верске баштине је поразан. Највећи број ових светиња преживео је пет векова турског ропства, Први и Други светски рат, али не долазак међународних миротвораца. Од уласка трупа НАТО-а 1999. године на Космет па до 2003. године спаљено је, порушено, оскрнављено и демолирано 112 цркава и манастира. И ту се није стало. Само у два дана 17. и 18. марта 2004. године уништено је још 36 православних светиња. Спаљена је и широм света позната Богородица Љевишка, манастири Зочиште, Девич и многе друге цркве. Само одважношћу и присебношћу појединих јединица Кфора спречен је напад на задужбину краља Милутина Грачаницу.

Косово и Метохија није мит, како западноевропски и амерички рационалисти тврде често пребацујући Србији како живи у прошлости. На тој мученичкој земљи, како пише владика Атанасије (Јевтић), стотину километара унакрст „српски православни народ и његова црква имају 1.300 цркава и манастира од 12. до 20. века, подизаних и обнављаних у континуитету пуних осам векова, било у слободи, било у ропству”.

У званичном документу „Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора СПЦ” из 2003. године се констатује како је бестидна лаж Албанаца који тврде да руше само „нове цркве подигнуте за последњих 10 година под Милошевићем”. Међу спаљеним светињама у току прве четири године окупације, налази се осам манастира из 13. и 14. века, 30 цркава грађених у периоду од 13. до 16. века, 20 цркава из 17. века и 19. века, 10 цркава из 20. века. Порушено је само десетак новијих цркава од којих је у ствари већина президана или обновљена на старијим темељима некадашњих богомоља.

Радећи на карти „Српска духовна баштина на Косову и Метохији” пажљивим вишегодишњим истраживањем и упоређивањем различитих историјских извора Љубиша Гвоић је утврдио због чега је Косово и Метохија душа и срце нашег народа и зашто Србија има „тапију” на овај део своје територије. Гвоић је у јужној српској покрајини пронашао 1.996 српских топонима, од чега 1.181 црква и црквишта, 115 манастира и манастиришта, 48 испосница, осам спомен-капела и спомен-костурница што је укупно 1.352 здања која припадају Српској православној цркви. Овом списку, који како истиче Гвоић, није коначан, треба додати и 534 стара српска гробља, остатке 96 тврђава, старих градина и трговишта и остатке 14 двораца средњовековне српске властеле. Овај картограф објашњава да се на Косову и Метохији буквално на свака два до три километра може наићи на белег који означава вишевековно присуство српског народа на овој територији.

(/slika2)Значај косовскометохијских светиња од којих су неке и на листи Унеска (Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија) увиђају и други. Патријарх руски Алексије је другог дана НАТО бомбардовања упутио писмо патријарху Павлу у којем се каже: „За православне Србе није само географски појам и објекат на карти, него – Светиња отачка; земља са по њој расутим древним храмовима и манастирима православним, који имају непролазно духовно и културно значење”.

Од када су Срби у 9. веку примили крштење и уписали се у историју хришћанске цивилизације развијали су богоугодну традицију задужбинарства. Подизали су храмове да се у њима како кажу „поје Литургија овог и оног безвременог света”. Највећи број православних светиња налазио се око Призрена, Пећи, Истока, Клине, Чичавице, Новог брда и Косовског Поморавља. Само на подручју Чичавице која се назива и „Српска Света Гора” турски пописи из 1526. и 1545. године уписали су укупно 52 манастира, од тога је до данас утврђено само 36 црквишта. У Призрену, седишту Епархије рашко-призренске и косовскометохијске где су запалили и широм света познату Богородицу Љевишку, има 26 цркава од којих је до доласка НАТО-а половина била у богослужбеној употреби. На малом простору Велике Хоче и данас постоји 12 средњовековних цркава, а у седам се богослужи.

Кључ опстанка Срба на Косову и Метохији у последњих девет година је у рукама СПЦ и њене рашко-призренске епархије, чије је седиште привремено из Призрена где је спаљен владичански двор премештено у манастир Грачаницу. У 11 мушких и пет женских манастира ове епархије данас се Богу моли 173 монаха и монахиња који заједно са 42 парохијска свештеника храбро одолевају невиђеним притисцима и на најбољи начин сведоче да је Косово било, јесте и биће Србија.

Миленко Пешић

------------------------------------------------------

Део културне баштине Европе

„Косово и Метохија јужна покрајина Србије, по споменицима културе припада богатим регијама Европе. Културна баштина на Косову, посебно она из средњег века, представља, према општем признању, интеграли део културне баштине Европе”, пише Бранислав Крстић на почетку књиге „Спасавање културне баштине Србије и Европе на Косову и Метохији”, у издању Координационог центра за Космет .

Ктитори и оснивачи манастира на Косову и Метохији били су српски владари и чланови њихових породица, потом српска властела, црквени великодостојници, односно свештенство и народ. Један од највећих српских задужбинара је краљ Милутин (1281 – 1321) који је подигао више од 40 манастира, међу којима и Богородицу Љевишку, Бањску и Грачаницу.

Слободан Милеуснић у књизи „Светиње Косова и Метохије” наглашава да се кроз архитектонске форме манастирских храмова, конака и осталих манастирских здања може пратити развој српског и балканског црквеног градитељства од византијског наслеђа, преко рашке и моравске градитељске школе до данашњих дана. Фрескосликарство у Богородици Љевишкој, Пећкој патријаршији, Грачаници и Дечанима већ у време свог настанка представљало је високи уметнички домет у Европи.

Чувени француски интелектуалац Андре Малро је високо ценио наше фреске. „Биће добро, ако стигнем да за ’Метаморфозу Богова’ обрадим боље ваш средњи век. Зидно сликарство у Србији 13. века велика је нумера средњовековне уметности”, рекао је Малро у разговору са Живорадом Стојковићем.

М. С. П.