Србија као локомотива професионализма

Српска кошаркашка репрезентација јесте једна од ретких у Европи која има селектора професионалца, тачније – селектора који није запослен у клубу. У Кошаркашком савезу Србије (КСС) недавно су успели да испуне стару жељу да ангажују тренера на дуге стазе, спремног да 24 часа дневно буде посвећен репрезентацији, а то је један од најцењенијих стручњака на свету Душан Ивковић. Последњи који је на тај начин водио државни тим био је Светислав Пешић (2001), а пре њега тако се радило само у доба СФРЈ.

Ивковићев претходник Зоран Славнић (мај-септембар 2007) доведен је под плаштом „селектора професионалца”, а понуђен му је уговор на свега четири месеца, што недвосмислено говори да у КСС и нису веровали у његове могућности.

И други су хтели Ивковића...

Последњих неколико година у КСС су листом били за „селектора професионалца”, али су увек бирали некога ко има посла преко главе. Првих дана ове године стигао је толико жељени професионалац и то какав – тренер с којим су „плави” у својој историји освојили највише златних медаља (4) и чија је цена на европском тржишту око милион евра по сезони. Ивковић је пристао да ради за свој најомиљенији тим за 250.000 евра годишње.

Имајући у виду то да је Светислав Пешић (2000-2002) имао 300.000 марака (око 150.000 евра) годишње, а Желимир Обрадовић (2004-2005) радио за 150.000 евра, може се рећи да је КСС сада добро прошао, чак и када се зна да у Сазонову 83 већ дуго не свраћају издашни спонзори. С Ивковићевим доласком појавило се неколико великих компанија које верују у његов петогодишњи пројекат „Пут на Олимпијске игре у Лондону 2012”, што значи да је КСС склапањем уговора с њим подигао себи цену.

Што се тиче Пешића и Обрадовића, треба имати у виду то да је Пешић у првој половини свог уговора био без клупских обавеза, а да је Обрадовић паралелно био на клупи Панатинаикоса и државног тима.

Приче о „непатриотизму” неких играча који нису желели да своје слободно време жртвују због репрезентације, могу да се посматрају и из другог угла, ако се зна да су они лети морали да се зноје само из „патриотских разлога” а да су селектори поред својих добрих плата у клубовима имали и више него добар „хонорар” на клупи репрезентације. Притом, неким селекторима то није сметало да свима јавно деле лекције из патриотизма...

Повратак Ивковића на кормило државног тима јавност је дочекала готово као освојену медаљу, а он је одмах засукао рукаве. Убрзо се срео с нашим играчима у НБА (притом његов одлазак у САД није финансирао КСС пошто је тамо отишао као председник Светске тренерске асоцијације), затим присуствовао свим мечевима Купа „Радивоја Кораћа” у Нишу, често гледао утакмице у „Пиониру” (и не само ту), па је отишао у Атину да види Милоша Теодосића... Очигледно је да је посао селектора сложен, а српској кошарци је у садашњој ситуацији – кад такорећи немамо репрезентацију – потребан неко и стручан и сто одсто усресређен на њу.

Мање је познато да је још неколико репрезентација у последње три-четири сезоне тражило Ивковића, али он их је одбијао на најлакши начин, постављајући им услове од којих им се вртело у глави (више пута је истицао: „Кад је посао селектора у питању, могу да водим само репрезентацију своје земље”). Тако се својевремено и председник КС Словеније Душан Шешок вратио кући утучен одговором са „седам цифара”.

Словенци су онда окренули плочу: сада пошто пото желе селектора који ће бити на буџету неког клуба, а да му Савез обезбеди само летњи џепарац. Тако њихов селектор Алеш Пипан, запослен у пољском Анвилу, за два летња месеца у репрезентацији добија око 10.000 евра. Хрвати су, према тврдњи неких њихових познатих кошаркашких новинара, знатно издашнији: Јасмину Репеши (у римској Лотоматици има око 750.000 евра годишње) дају око 100.000 по сезони. Македонци користе словеначки рецепт и били су пресрећни када је наш Јовица Арсић нашао посао у украијнском Черкасију, па су им трошкови за селектора око 4.000 евра месечно, а подразумева се да плату не прима кад нема обавеза у репрезентацији. Селекција БиХ, која после растанка с Ненадом Марковићем тражи шефа стручног штаба, највероватније ће кренути истим путем, док Црногорци тврде да су Партизановог тренера Душка Вујошевића ангажовали „на бази усменог договора”. Председник њиховог Савеза Данило Митровић тврди да, због пријатељских односа људи из кошаркашке организације с Вујошевићем, новац није био у првом плану кад су се договарали, а да ће се око висине плате договорити тек када репрезентација с њим започне неке конкретне акције.

Блат с два извора црпи милионе

Када се погледа крем европске кошарке, и ту су ретке земље које имају селектора који им је нон-стоп на располагању. Европски прваци Руси на клупи имају Израелца Дејвида Блата (милионски уговор у турском Ефесу) с којим су пре две године склопили уговор до Олимпијских игара у Пекингу 2008, уз годишњу плату од 500.000 долара. Јасно је зашто после „Евра 2007” у Шпанији Руси покушавају да с Блатом продуже уговор до Светског шампионата у Истанбулу 2010.

Светски шампиони Шпанци, који су у последњем европском финалу изгубили од Руса, по дефиницији имају тренера професионалца. Пошто су њихови најбољи стручњаци у националној АЦБ лиги, њено правило је да у њој не могу да раде селектори. Тако је на клупи „црвене фурије” Хосе Пепу Ернандез (светско злато 2006, европско сребро 2007) чија плата је око 50 одсто већа од Ивковићеве.

„Бронзану” Литванију води Рамунас Бутаутас (клуб АСК, Летонија), четвропласирану Грчку Панајотис Јанакис (Олимпијакос, Грчка), петопласирану Немачку Дирк Бауерман (Бросе баскет, Немачка), шестопласирану Хрватску, већ смо рекли, Јасмин Репеша (Лотоматика, Италија), седмопласирану Словенију Алеш Пипан (Анвил, Пољска)... Затим долази Француска, прва испод црте у борби за директан пласман на „Евро 2009” у Пољској, која је завршила сарадњу с „клупским човеком” Клодом Бержоом и недавно поверила посао „слободном” Мишелу Гомезу. (/slika2)

Од селекција које се на последњем Евробаскету нису пласирале у четвртфинале, Италија, Португалија, Израел и Турска су се нашле на деоби од 9. до 12. места, а Летонија, Србија, Чешка и Пољска су остале на зачељу (13-16). Италијани, попут нас, имају просефионалца – Карла Рекалкатија који је од 2001. до 2006. седео на две столице (био тренер Монтепаскија). Упркос лошим резултатима на последња три велика такмичења, биће безбедан на клупи „азура” све док председник КС Италије буде Фаусто Мајфреди који не мари шта кажу дежурни критичари. Надамо се да ће после квалификација за „Евро 2009” Мајфреди ипак изгубити стрпљење (ми смо у групи с Италијом, а већ у првом колу, 20. августа ове године, бићемо њени гости).

Португалци су се недавно растали с Украјинцем Валентином Мелничуком, а на његово место су довели бившег шпанског селектора Монча Лопеза с којим је лане Кахасол (Шпанија) раскинуо уговор. Летонци, у чијем стручном савету главну реч води наш Коста Јанков, последњих недеља траже професионалца (његово представљање би могло да буде већ наредне недеље), баш као и Пољаци, домаћини наредног Евробаскета, којима је пропао план да ангажују Сашу Обрадовића пошто је његов Келн изненада „васкрсао” после банкрота.

Турци су пре четири године захтевали од Богдана Тањевића (2001. на италијанској клупи га наследио Рекалкати) да нема других обавеза осим у репрезентацији и он је, као данас Ивковић код нас, постао командант свих националних селекција. Ипак, пре неколико месеци почео је да води и шампионски тим Фенербахчеа који ће му, по свему судећи, давати главни део плате. Слична ситуација је и с Израелцима које већ годинама води Звика Шерф, шеф стручног штаба најбољег израелског клуба Макабија.

---------------------------------------------------------

Шакоти и Славнићу по 50.000 евра

Последња двојица селектора Србије – Драган Шакота (СП 2006. у Јапану) и Зоран Славнић (ЕП 2007. у Шпанији) – имали су уговоре са КСС од 50.000 евра. С тим да је Шакота био запослен у клубу (Црвена звезда) и остао на месту селектора дуже од године (фебруар 2006 – мај 2007), док је Славнић (без клуба) добио исте финансијске услове од КСС за четири месеца у репрезентацији (мај-септембар 2007).

---------------------------------------------------------

Селектора САД Крижевског плаћа Дјук

Селектор америчке кошаркашке репрезентације Мајк Крижевски, познат као велики патриота и један од најбољих тренера у тој земљи, такорећи волонтира у државном тиму. Наиме, њега искључиво плаћа његов клуб Дјук, у којем је од 1980, а гарантовани годишњи приход му је – 1.262.753 долара. Претпоставља се да још толико зарађује од спонзора (спада у заштитна лица „Американ експреса” и „Џенерал моторса”) имајући у виду то да један свој говор наплаћује и по 100.000 долара.

„Лејкерси” су му 2004. нудили 40 милиона долара за пет година, али их је он одбио. Остао је веран Дјуку с којим је био првак НКАА лиге 1991, 1992. и 2001.