Заслужени заборав

Сваке године све више бледи сећање на 5. октобар, а догађај који се збио тог дана 2000. године јесте све слабији симболички капитал у политици. Напредњачка власт не мари за њега. И обичан свет га заборавља. Да ли је овај датум незаслужено запуштен или је трајно потрошен? Пре одговора треба подсетити на његову изворну суштину.

Дуго је 5. октобар 2000. називан револуцијом и почетком аутентичне историје. Ни харизма убијеног премијера Ђинђића није одвајана од овог датума. Еуфорија је попустила већ са распадом петооктобарске коалиције, када је уз револуцију додаван атрибут издана. Организовани заборав датума почео је с победом напредњака. Од тада то није више нулти час од кога је почело ново доба у Србији, како се некада еуфорично говорило. Још мање је револуција. Данас се код процене ових бурних дешавања више ни не користи израз револуција, иако ретко ко спори прекретничку улогу овога чина у историји Србије. О чему се онда ради? У строгом смислу појма, а да исти не остане празна професорска формула, може се рећи да овај догађај одиста и није био револуција, јер је развој након овог датума обележен повратком старим вредностима (капитализму и религији). Револуција је само она друштвена промена која уводи нове кључне вредности. Такође је, али на други начин, након 5. октобра дошло до новог таласа оприрођавања национализма (легализација четничког антифашизма, рехабилитација монархизма и квислинштва у службеној култури сећања). Могло би се рећи да су већ то довољни разлози да се говори о рестауративној суштини 5. октобра јер у Милошевићевом режиму поменутих рестауративних заокрета није било. Није Слоба марио за краљеве, попове, нити за Дражу и Недића.

Међутим, ствари постају сложеније ако се има на уму једна друга, донекле формална, Марксова одредба револуције. Маркс каже да је свака револуција насилна надокнада заосталог развоја. Дакле, 2000. године, када се већина нових држава у региону већ била окренула ка хегемоној европској неолибералној алтернативи и глобализацији, режим Слободана Милошевића се управо томе опирао. Зато је Србија под њим била острво заробљено визним режимом, привредним санкцијама и ниским животним стандардом грађана (ратови, редови за храну, бензин и сл.). Ово стање („поносног пркошења” окружењу) било је економски катастрофално и свакако је заслуживало да се укине. С падом СПС режима, многе његове присталице нису имале шта да изгубе осим поноса. Контрафактуално гледано, вероватно се уклањање овог режима могло обавити само на насилан начин. Можда би се зато и карактер 5. октобра могао означити као нужна рестаурација и као мање зло. Генерацијски гледано, овај догађај је и рођен у сукобу између поносног пркоса старијих, с једне стране, и огромних резерви нада младих, с друге. Изневерених нада, наравно.

Сећање на 5. октобар није статично. Мењаће се у зависности од потреба владајућих снага у будућности. Вероватно не много. Стигао га је заборав. Отпорашки речено: „Готов је.” Последњих година овај догађај је уоквирен масовним разочарањем у пустош неолибералних мера које се спроводе уз садејство катастрофа и шокова.Нове шок терапиједезоријентишу, дижу маглу и уништавају солидарност.Канадска новинарка Наоми Клајн опомиње да увек након катастрофа страда социјална држава. Након политичких или природних шокова користи се пометеност становништва да би се спровеле непопуларне реформе. Није ли шокантни 5. октобар и нас увео у капитализам нових катастрофа, упркос томе што је тога дана срушен један штетни режим?

Социолог, професор Филозофског факултета у Београду