Човек за сва времена

ЕКСКЛУЗИВНО
"Откуд Пол Енка међу џезерима"? Питање, пуно неверице, упућено је једном од уредника џез огранка продукције Universal Music када нам је у пролеће 2005. године показао нови албум некадашњег поп идола. Ускоро је цео свет опуштено свинговао у ритму нове верзије "Smells like Тeen Spirit".
Две године касније, окончавајући светску турнеју која је промовисала албум "Rock Swings", Енка је тријумфовао на европским џез позорницама, одајући утисак извођача у пуној снази, спремног да још дуго фасцинира музички свет. Програм турнеје обликован је око три теме: највећи хитови у новом руху, песме са "Rock Swings" и песме које је Енка потписао, а које су прославили други извођачи.

Забаву у финском граду Порију отворила је, наравно, "Diana", у запаљивом румба ритму – одмах остварујући атмосферу потпуног обожавања у публици. "You’re my Destiny" и "For once in my Life/Come Rain or Come Shine" додале су уље на ватру, омогућавајући осврт на "Rock Swings" – са јаким мотивом убеђивања публике да се на модерне рок хитове окомио из истинских емотивних разлога. "Пожелео сам да се бавим музиком на којој су одрасле моје кћери Амелија, Антеа, Алиша, Аманда и Александра", објаснио је Енка.

Бенд је бриљантно свинговао на "Wonderwall" ("Oasis"), Енка је разигравао масу уз "Jump" ("Van Halen") а "Smells like Тeen Spirit" ("Nirvana") изводе два пута заредом, уз општу хистерију аудиторијума. У ваздуху се преплитало поштовање које певач има према раду својих колега и жеља да покаже колико је ауторски допринео популарној музици. Зато је узео акустичну гитару и направио емотивни увод сећајући се несреће која је у легенду одвела Бадија Холија. Креће "It Doesn’t matter anymore", која се претапа у "Oh, Lonesome me" и "Bye Bye Love", са релаксирајућим кантри референцама. Потом се сећа сарадње са Томом Џонсом ("She’s a Lady") и Барбром Стрејсенд ("Jubilation"). Док се чудимо колико мало знамо о његовом ауторском опусу, траје представљање сјајног састава: Енка диригује додељујући дуге соло деонице сваком члану тима. Али тек нас чека обраћање боговима – "My Way" и одмах затим "New York, New York". Финале припада рок химнама "House is Rockin/whole lotta Shakin’ Goin’ On", "Twist and Shout" и "Proud Mary", па бис извођењима "My Way" и "Diana". Само пет минута по силаску са сцене, као да није два сата певао пуним гласом и трчао по сцени, нашао се насмејан и расположен међу новинарима у пресцентру фестивала у Порију: "Мy Wаy" је оставио најјачи утисак...

– Чуо сам ту песму на радију у Паризу ("Comme D’Habitude") и осетио да у њој постоји нешто другачије од начина на који је написана и снимљена. Онда сам се затекао на вечери са Френком Синатром који ми је тврдио да има намеру да се повуче из шоу-бизниса. "Мораш сада коначно да напишеш нешто и за мене", рекао ми је. То ме је заиста мотивисало. Замислио сам да је Френк главни јунак, метафорично, и спонтано је изашло: "And now, the end is near and so I face the final curtain". Око четири ујутро завршио сам песму и назвао га у Лас Вегас, где је био са мојим пријатељем и продуцентом Доном Костом. "Имам нешто специјално за твој последњи албум!", узвикнуо сам и одлетео у Лас Вегас да му отпевам песму. Два месеца касније назвао ме је из Лос Анђелеса: "Дете", звао ме је тако јер сам био много млађи, "слушај ово". Приближио је слушалицу звучнику и тада сам први пут чуо Френка Синатру како пева "Мy Wаy", објаснио је на почетку разговора.

Како је настао "Rock Swings"?

Продуцирајући албум Мајкла Бублеа, схватио сам да постоји простор за промовисање свинга који је и данас привлачан, светао и cool међу младом публиком. Али, са Мајклом сам радио тзв. стандарде, па је издавач предложио исто. Рекао сам им "Не, данашњи ’стандарди’ су песме из осамдесетих и деведесетих година. Пустите ме да видим да ли те песме имају неки кредибилитет, структуру. Да ли ће бити другачије ако их променим у свинг? Погледао сам листе из магазина ’Billboard’, бирајући све што је последњих година било на топ-10 свуда по свету и пришао свакој песми као да је моја. И дошао сам до извесне тачке где сам схватио да ’ово није шала! Ово је стварност!’".

Није уобичајено да звезда попут Вас толико пажње посвећује музичарима у бенду...

Мораш да схватиш да овај бизнис подразумева заједнички труд једног тима. Мада живимо у ери високе технологије, ипак се све своди на људе који раде свој посао. Ови људи су моја браћа. Они су "неопевани јунаци" ове индустрије, баш као и аранжери на "Rock Swings" или на новом албуму. Без написане ноте аранжера или одсвираног тона музичара, певач је само половина себе. Убеђен сам да ако ниси био скроман и понизан у животу, мораћеш да се суочиш са понижењем. Ја знам да много дугујем њима, па је и важно да буду препознати.

Одакле црпите енергију?

Оно што ме разликује од многих у овом бизнису јесте то што сам ја и писао песме. Зато сам толико дуго опстао у музичкој индустрији. Битлси су нас све променили. Ја сам схватио да је са мојим "teenage-idol" данима готово и да морам да се јако концентришем како бих био креативна личност, убеђен да је целокупна уметност у рукама стваралаца. Шекспир нам је то давно рекао. За мене је било веома важно да задржим интегритет онога што радим и да се фокусирам на оно што стварно јесам, а не да се мењам са трендовима и будем нешто што нисам.

Како ћете даље?

Обележићу 50 година у шоу-бизнису новим албумом "My Way" који излази на јесен. Преаранжирали смо моје највеће песме, слично процесу рада на "Rock Swings", а снимио сам и два дуета: "You Are My Destiny", са Мајклом Бублеом и "My Way", са Боном Џоувијем. Идем напред. Живим сан који сам имао као дечак. Моји снови су социолошког карактера: снови за свет, снови и надања за моју децу. Мислим да могу да кажем да живим свој сан.