Председник и САНУ

Велика је наша историја, велика је и наша мука око Косова, али се ми баш трудимо да је учинимо баналном и јефтином и тако је окренемо против себе. На то сам помислио када сам у недељу, несвакидашње живом политичком дану, видео опширно саопштење председника републике, којим полемише са ставом академика Костића, а поводом будуће политике према Косову.

Уопште не мислим да председник републике нема право да каже шта мисли о ставу врхунског лекара, који је, и надам се да се то неће одједном мењати, и председник САНУ; институције којој се приписују митска својства, и када се уздиже у небеса и када се куди за све несреће и српске и околних народа у последњих тридесет година. Наравно да неко ко је на изборима добио право да релативно удобно проведе петогодишњи мандат у досадној згради на Андрићевом венцу сме да каже или напише како гледа на оно што је, у своје име, имао да каже академик. И то академик који је, ипак, у животу урадио више од сталног препричавања једног истог романа.

Има председник то право, али има и обавезу да буде озбиљан, одговоран и да се потруди када пише. Да не буде баналан, ни у конструкцији реченице, ни у суштини политичког аргумента. Да не пришива на леђа етикету на којој не пише баш издајник, али се то може закључити из тона и стила реченице. Да будем отворен: да му борба за српство и српске интересе, који наравно постоје на Косову и председник о њима мора да води рачуна, не буде на нивоу булеварских памфлета. 

Председник има право да каже шта мисли, може то да каже и академику Костићу, може чак и да, нападајући Костића, подбада и смета влади, али и тада то мора да ради са више стила и осећаја за српске националне интересе. Нема право да потпаљује и иначе ровиту јавност. Нема право да, издижући на ниво скандала сваку изјаву о реалном стању на Косову, коју би му, уз ракију, саопштио и добри шумадијски сељак, увећава штету. И да нас враћа у атмосферу за коју смо веровали да је напуштена после молебна 2008. године и катастрофалних последица у сатима после њега.

Ако председник убаци у последњи, од много написаних, пасус тог саопштења и запитаност над даљим опстанком Костића на челу САНУ, онда је то и изван председникових овлашћења и изван граница доброг укуса у домаћинској пристојној земљи, какву сигурно хоће да гради Николић. Председник може да тражи од владе да се о нечему изјасни, може да врши извесна овлашћења и у војсци, али у САНУ сасвим сигурно не може.

Сам председник Николић је, неколико дана пре изјаве академика, доста неспретно говорио о сопственом страху да би, у лошем сценарију у погледу статуса Косова, у Србији могао да избије грађански рат. После тога је објашњавао шта је тачно мислио. А онда је, реагујући непримерено и нервозно на став председника САНУ, урадио управо оно чега се боји – долио уље на ватру. Тако настају, далеко било, грађански ратови.

Коначно, још једна ствар је занимљива у реакцији председника. Академик Костић је рекао и да сматра да ће Србија „повраћајући и у тај рај морати да уђе“, мислећи на ЕУ. Званична државна политика је да Србија треба да уђе у ЕУ као пуноправна чланица, поносна због тога што достиже неспорне цивилизацијске, правне, економске и многе друге тековине и стандарде ЕУ. Нема, или сам бар тако схватио, ни говора о томе да је то процес у коме треба да се разболимо и повраћамо. Држим да је такав став академика Костића погрешан и да Србија не треба зато и тако да улази у ЕУ. Наравно да Костић има право да тако мисли о ЕУ и нашем путу према њој. Има право и да не буде на линији званичне државне политике, као и свако од нас. Има право да то јавно и каже.

Чудно је, међутим, да председник ниједном речју, макар и много блажом него када коментарише став о Косову, не полемише са Костићем када у степену привржености вредностима ЕУ одступа од оне политике коју води званична Србија. Мислио сам да је то и председникова политика. Зато ме брине што је председник не брани. Као да се у томе слаже с Костићем и не слаже са владом и већином грађана Србије. Председник и то сме. Само, мора то да саопшти како би грађани знали какву ће политику до краја мандата водити и евентуално кандидовати на председничким изборима, најкасније за 18 месеци. Кохабитација, председничка политика различита од већинске и владине, и у погледу европских интеграција, јесте допуштена. Само се за њу мора добити подршка на председничким изборима. И морају се одабрати странке и организације које ће је подржавати и пратити. Има у Србији, мало али има, и антиевропских странака. Не знам да ли их има довољно да донесу председнички мандат.

Директор Trust Market Research