Пукотина у асиметрији

Разговор о "могућности" уништења света атомским оружјем незамислив је уз позив на разум. Ситуација с "претњом нуклеарним уништењем" ближа је можда науму неког оболелог ума, опседнутог идејом да се запали родитељска кућа, и то с укућанима. Расправе о сличним идејама више следују неком кабинету, рецимо за патолошку дијагностику. Мање су прикладне "цивилним" форумима.

Ипак, последњих година, и у бесмислу "равнотеже претњом уништења" пронађен је смисао – на пример, тврдњом да је страхом од катаклизме прилично дуго спасаван светски мир.

Примедба се тиче епохе војно-политичких блокова, геополитичке одлике друге половине "отхујалог" двадесетог века. Таквих блокова, после распада СССР-а, одавно више нема. "Поражени" пакт је расформиран и преусмерен, а НАТО је увелико израстао у нешто друго, обележено превасходно политичким особинама. Међутим, инерција старања о неокрњености равнотеже "претњом нуклеарног уништења" траје некако и даље, али сада у односима САД и Русије.

На очувању "равнотеже" инсистира Русија – трудећи се да радикално промењени, постблоковски механизам безбедности врати на колосек некадашњег "обавезног" договарања Вашингтона и Москве. Теза је изражена изјавом да Русија, "која је себе обновила као силу", "поново мора да се пита".

Реч је о покушају реинкарнације "биполарности" у одлучивању, наметнуте поседованим оружјем. У наставку је монолог Москве о сфери њеног ексклузивног утицаја, макар и у ужим границама, сведеним на бивши СССР.

Амбиција Москве подразумева одређене претпоставке, политичке и материјалне. У политици, нарочито код куће где је то израсло у главни потекст предстојећих думских и председничких избора, јавности се већ сугерише да су САД и Запад још једанпут нека врста опасног ривала, ако не баш отворено непријатеља.

У пољу материјалног, потребно је очувати паритет из времена СССР-а, а изгледа да у томе наступају тешкоће. Прво, преостали "совјетски" арсенал интерконтиненталног стратешког оружја примиче се застарелости (2015), и после тога постаје опасан прво за оног у чијим је рукама. Друго, "паритет у моћи уништења" признат је совјетско-америчким уговорима. А тај један, који се тиче најтежих пројектила за пренос и добацивање разорних набоја преко океана (Старт I), истиче (2009) и требало би га обновити.

Прво питање је, дакле – да ли ће Русија успети да обнови и очува постојећи арсенал (760 интерконтиненталних ракета, 3344 нуклеарна набоја – А. А. Храмчихин, Институт политичких и војних анализа)? Друго – да ли ће Вашингтон имати интереса да обнови уговор?

Напори Москве на првом колосеку су руска "тема дана". Сувоземна кичма "тријаде" је "топољ М", на фиксним и покретним рампама. Међутим, за десет година у дежурство је уведено 45 "топоља М", уместо по четрдесетак годишње.

Фондови су на месту. Ограничавајући чинилац је продукциона оспособљеност индустрије. Чини се да је то изазвало нервозу политичких фактора, па је минулих дана објављен прелазак на серијску производњу "булаве", подморничког пандана "топољу М", иако је та ракета још у ризичној фази испитивања (с најмање 50 одсто неуспелих покушаја). Жури се да се ракета "испоручи" јавности пре избора. "Топољ М" и "булава" су срж тзв. асиметричног одговора на америчку противракетну одбрану у Европи, уколико Пољска и Чешка остану при своме.

На другој страни, неприкладно моћи силе, која себе "подиже с колена" и враћа се "да би се питала", Џејмс Картрајт, командујући америчких стратешких снага, заложио се пред Сенатом – да САД не обнављају Старт I. Тим поводом, аналитичари кажу, Вашингтон ће вероватно игнорисати руску нуклеарну моћ. Аналитичари процењују да се Америка и Кина окрећу једна другој, размишљајући о "огледању титана", негде ближе средини века, и да САД не желе да себи вежу руке уговорима. Наоружаваће се по своме, користећи технологију и капацитет своје ратне индустрије. Ако је тачно, онда је то пукотина у тези о асиметрији одговора на противракетну одбрану.