Политичари као несрећна љубав

У Србији већ годинама постоји један феномен који се шири као болест. Овај феномен се најбоље види ако отворите било коју вест на интернету која се не тиче политике. Вести из света, науке, културе, астрономије пропраћене су коментарима о домаћим политичарима. Каква год да је тема у питању, људи ће на силу повезивати ту тему са Вучићем, Дачићем, странкама и домаћом политиком.
Пре неколико дана је широм света обележен јубилеј филма „Повратак у будућност” из 1989, у којем главни глумац путује кроз време и долази на тај датум у 2015. години. Коментари на ту вест, на већини домаћих портала, могли су се свести на следећи: „Хајде да направимо тај времеплов, па да спречимо ове наше политичаре…” Погледајте вести из астрономије, предивне слике са Плутона. Коментар је: „Хоће ли сада и тамо да им граде Београд на води?” Било која друга тема, исти ефекат. Највише „лајкова” увек има коментар који некако то повезује са Вучићем или Дачићем, иако тема чланка нема везе с политиком.

Овај феномен неодољиво подсећа на оне класичне сцене из америчких комедија: ту је неки дечко кога је оставила девојка и све га подсећа на њу. Другари га воде у кафић не би ли се мало развеселио, неко од њих поручује мохито, а онда он бризне у плач: „Бу-ху-ху, и она је волела мохито.”

Политичари у Србији су као нека несрећна љубав коју народ никако не може да преболи. Која год тема да се покрене, људи користе сваку прилику да испричају своју тужну причу о томе како су повређени и преварени од неке бивше љубави, у коју су веровали и полагали велике наде.

Највеће сламање срца у Србији десило се вероватно након краха петооктобарске романсе. Сви су били заљубљени, веровали да је коначно то права љубав, да ће им то омогућити некакав живот о каквом су одувек сањали. Када су схватили да је чак и то била илузија, већина грађана је запала у апатију. Тада је настао покрет „Бели листићи”, који се заснива на ставу „Не желим више никада да будем у вези, остаћу сам до краја живота јер су ме сви само повређивали”.

Ова појава није само локални феномен. На америчким сајтовима уочава се идентични ефекат. За било какву вест која нема везе са америчким властима коментатори криве Обаму и његову администрацију. Ово је толико препознатљиво да чак постоји и универзални саркастични коментар „Thanks, Obama” (Хвала ти, Обама), који људи стављају уз било какав лични проблем: „Сломио ми се нокат. Хвала ти, Обама”, „Просула ми се кафа. Хвала ти, Обама.”

Све ово може да делује симпатично, буде ту и јако духовитих коментара, али ако погледамо ширу слику, ова опседнутост политичарима и вечита кукњава дугорочно загађују нашу свакодневицу. Ја сам ово научио на сопственом примеру. Углавном не пратим српску политику и трудим се да уопште не читам вести о томе, али повремено се накратко укључим и онда неколико дана пратим шта се дешава. Све док не размишљам о тим темама, мозак ми ради савршено и посао ми иде сјајно. Чим се укључим у размишљање о српским политичарима, осећам код себе недостатак мотивације, а концентрација и продуктивност ми опадају.

Наравно, није ни поента да у потпуности живимо у незнању. Сви знамо да реч „идиот” потиче из старе Грчке и да се односила на људе који се уопште не баве политиком. Али та опседнутост политичарима, у Србији пре свега Вучићем, и сваљивање кривице за било шта на њих, нешто је што токсично делује на наше мозгове и спречава нас да размишљамо о паметнијим стварима. Живот је много лепши када не загађујемо сваки тренутак непотребним причама и лошим искуствима.

Факултет за медије и комуникације