Излазак у свет

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
Ко је читао поезију и прозу Ласла Блашковића у последњој деценији одмах је постао и сведок једне занимљиве промене. Промене, истина, тихе, али утолико деликатније, плодоносније и занимљивије.
Мада је најпре постао песник еруптивне снаге, та промена је прво била видљива у његовим романима. Први Блашковићев роман, Имењак (1994), по свему је, заправо, био једна дугачка песма у врло условној прозној форми. Испуњен низањем густих метафора, какве бројем и типом нису честе ни у поезији, као и сликовним језиком који једва да омогућава успостављање барем наговештене приче, Имењак је у основи представљао наставак песничке авантуре. У наредним пишчевим романима жанр долази по своје: поезија се повлачи пред прозом, а сликовни језик и песничке метафоре пред све прегледније обликованом причом. Разуме се, то бива постепено: у Свадбеном маршу (1997) ова промена још није доведена до краја, а метафоре су и даље јасно акцентоване и прилично осамостаљене, да би у Мртвој природи са сатом (2000) и у доцнијим романима Мадонин накит (2003) и Адамова јабучица (2005) прича са изразитим планом развоја, са позиционираним фигурама приповедања и истанчано успостављеним напетостима постала основно обележје романескног света. Ипак, и у тим романима препознајемо да их је писао песник, што ваља разумети као комплимент, будући да су последице те чињенице прворазредне: одличан приповедачки језик, усредсређеност на детаље, врло често остварене из неочекиваних увида, метафоричка смелост поникла из духа приче и саображена са њим.

У поезији, жанру који у последњој деценији мање пише, Блашковић предузима сродан поетички и обликотворни поступак. Све до књиге Животи бацача коцке (1997) његова поезија је била препознатљива најпре по снажној неонадреалистичкој енергији опредмећеној у парадоксалним асоцијацијама, смелим и ослобођеним метафорама, као и у језику у коме се указује карактер језичке и поетичке игре. У књизи Животи бацача коцке наговештава се употреба још једног поступка уобличења у овој поезији који ће, због своје природе, имати и јасне поетичке импликације. Посреди је непосредније повезивање песничког језика и духа приче, што је видљиво не само у поемама, као једном од омиљених ауторових песничких облика, већ и у сасвим кратким песмама. Блашковићеве песме од тада, у свакој следећој књизи све јасније, задобијају карактер песничког излагања, причања у форми песме. На тој основи настале су неке од најбољих песама овог аутора. То лако можемо видети и у књизи Жене писаца, пре свега, у песмама "Златно доба", "Посмртна маска", "Песничка вештина", "На начин јуноше" или "Баук, телохранитељ".

После неколико књига у којима је било више поема него песама, Ласло Блашковић је написао књигу у којој преовлађују кратке песме. Мада је остао приврженик асоцијативне фразе и еруптивног израза, због чега је један од најиздашнијих произвођача песничких слика у савременој српској поезији, Блашковић је у књизи Жене писаца унео један важан додатак градивном материјалу својих стихова. Наиме, у њима, много више него до сада, запажамо како ове песме настају из сасвим свакодневних релација и од епифанија откривених у тој свакодневици. Отуда ове песме можемо доживети и као својеврстан излазак у свет, као језичко посредовање наглашено индивидуализованих фасцинација и разочарања лирског субјекта који је границе сопственог језика поистоветио са спољним границама властитог света. Сусрет са светом јесте сусрет са причом, због чега у Блашковићевим стиховима све јаснија постаје говорна фраза, која је увек поетички осмишљена и иронијски продубљена. Ту почиње прича која омогућава песму, то муњевито повезивање расутих фрагмената стварности, оних видљивих и оних неопозиво минулих, оних непоправљиво доживљених и оних луцидно наслућених. "То су сви/ моји кошмари,/ то,/ успут,/ покушавам/ да испричам", тако се каже на крају дводелне песме "Баук, телохранитељ", у недвосмисленом захтеву за причу у форми песме. Повезујући кошмаре као садржај искуства са причом као обликом посредовања, песник нас још једном подсећа на позицију сугерисану и у песми "Песничка вештина": "али људи ипак не могу писати/ само да би што пре заборавили/ оно о чему пишу".

Песме су искуства, то сада може да каже и Ласло Блашковић, а та искуства су необично разнолика и по много чему несводива. У песмама из књиге Жене писаца пратимо, готово у исти мах, камерне приче и искушавање медијске логике савременог света, безмало приватне утиске и расправљања најактуелнијих питања и фигура модерног доба, упечатљиве песничке путописе и сложене интроспективне увиде, меланхолична преиспитивања и песнику, а и његовим читаоцима необично драге поетичке цинизме. У песмама из књиге Жене писаца неретко се песник суочава и са песничком традицијом, у којој се, сагласно профилу ове поезије, открива и његово неонадреалистичко и неоавангардно песничко искуство. Али се, исто тако, у дијалошком тону који подстиче напетост постављеног питања, расправља улога и судбина модерне поезије која се из златног доба приземљује у свет обичних и малих ствари, омеђене егзистенције и тренутака у којима је могућно превладати задати простор.

Несводивост песничких искустава која стоје иза песама у књизи Жене писаца на природан начин проистиче из номадске радозналости овог аутора, осведочене и у његовој прози и у његовој поезији. Инвенција која изненађује у тексту, али се, одмах иза тог почетног утиска, показује као логична, заснована и, пре свега, функционална, то је стајаћи поетички и обликотворни захтев који се распознаје у књижевности коју, у неколико жанровских форми, пише Ласло Блашковић. Одбијајући предвидљивост и понављање, чак и ако би то изискивало понављање самог себе, овај аутор се представља као језички иноватор, као проналазач још некоришћених метафора, као непосустали истраживач.