Није све у новцу...

Сад смо сви паметни и знамо да је Партизан слаб. Донедавно смо, такође, били паметни и дизали га у небеса кад је низао победе на почетку нашег првенства (чак и са 6:0), и пробијао се ка јесени у Европи.

Али ни онда, као ни сада, „црно-бели” нису играли богзна како. Међутим, имали су „резултате”...

Као што се сада обезвређује Партизан тако је летос било и са Црвеном звездом. Клуб и тим су омаловажавани, тренер и играчи су на почетку сезоне служили за подсмевање, а сада воде у првенству убедљивије него ико икада.

И сада смо сви паметни – „црвено-бели” су одлично сложили „коцкице”. Резултати то казују.

Резултати, међутим, могу и да заварају. Победе могу да буду последице срећних околности (Партизану су, на пример, аутоголови помогли против Стеауе и Аугзбурга). Као што порази, ма како болни били (као Звездини против Кајрата), не морају да буду смак света.

Код нас је, из разних разлога, заборављено да се непристрасно тумачи оно што се збивало на утакмици. Кад победимо, не видимо колико су грешке противника допринеле томе. И њих приписујемо себи у заслугу, чак и кад нису биле изнуђене.

Обрнуто је кад изгубимо. Углавном то оправдавамо грешком некога од наших, несрећним околностима, тиме што је судија досудио ово, а није оно, притисцима одозго и са стране...

Минулих година су такве јадиковке долазиле из Црвене звезде. Сада из Партизана...

Сопствена игра не подлеже расправи у јавности, а у њој има и већих зналаца од оних који су тренутно у клубу. Зашто је наша ужа одбрана непоуздана или зашто нисмо створили ниједну стопостотну шансу то они који су надлежни за то виде потпуно другачије од свих који су гледали утакмицу.

И унапред може да се каже на чему ће да се заснива оправдање. Не иде нам зато што немамо новац, буџет нам је неупоредиво мањи од оног који имају инострани клубови...

Нека буде и тако, али зашто, на пример, Партизан није надиграо у Купу Србије нижеразредни Синђелић?! Јесте га победио, али с муком. Ту су, барем, и буџет и све остало у чему заостаје за Европом, били на његовој страни.

Невоља је у томе што је код нас сама игра ретко тема за расправу. То је препуштено тренерима, а они – сами себи. Кад не иде доведе се нови и све из почетка. Неки пут крене набоље, међутим, пре или касније, опет Јово наново. И брига руководства о стручном раду се, углавном, своди на то.

Ми увек имамо изговор кад не испадне онако како желимо. Те нам фали приватизација, те нас уби сиромаштво, те не може боље него што је у друштву...

То се, међутим, не односи на приватне послове појединаца. Али кад су клуб или репрезентација у питању то је довољан доказ да се боље не може.

Али, није ствар у томе. Ево, Челси нема те проблеме. Абрамович има пара као плеве, тренер је чувени Посебни, како Морињо сам себе представља, власнички односи су јасни, играчи су врхунски професионалци, стадион је савремен, средина је каква само може да се пожели... Упркос свему томе, шампион Енглеске је на 11 утакмица освојио само 11 бодова!?

Дакле, и код оних који све имају кола могу да крену низбрдо. Разуме се, Челси ће, пре или касније, да се врати у врх (као и Партизан код нас), али ово његово посртање би требало да послужи као доказ да није све у парама, тренеру, играчима, власнику, лиги, држави...

Тако је с енглеским прваком. Шампион Србије не може да се пореди с њим, али ни његови супарници у домаћој лиги с оним у енглеској.

Партизан већ дуго нема игру. То се раније видело кад игра у европским такмичењима. Сада се види и у домаћим. „Црно-бели” играју споро, њихови играчи се плаше да не погреше (то значи да им недостаје самопоуздање, а тај проблем се јавља кад је играч сам свестан да су му могућности скромне), не види се увежбана акција у којој учествују двојица-тројица играча.

Стиче се утисак да у Партизану полазе од тога да ће иницијатива да буде препуштена њима (такав приступ је, чини се, и у Црвеној звезди) и, пошто се игра на противничкој половини, неко из супарничког тима ће за 90 минута кад-тад да погреши. Међутим, ни одбрамбени играчи „црно-белих” нису поуздани, па је готово сваки противнапад опасан по Партизан, који нема сада ни изразитог шутера (као што је то био Дринчић), који би утеривао страх у кости противнику, ни нападача који би био опасан у скоку или сналажљив у шеснаестерцу, ни појединца који би нешто смислио, као донедавно Илић. А „црно-бели” ни ритмом не ломе противника.

Црвена звезда сада има оно што су доскора имали они. И неког ко може из даљине да да гол (на пример Грујић), и да нешто сам уради (рецимо, Катаи)...

Али, не треба прецењивати њене стварне домете. За њу је ова јесен заиста охрабрење, међутим, што се тиче саме игре има још много да се ради на њеном побољшању.

Иван Цветковић