Косово: реприза или премијера

Косовски дипломатски карусел је опет покренут, а на кључно питање хоће ли он представљати репризу Ахтисаријевог ћорсокака или почетак суштинских преговора, без условљавања и сурових временских ограничења, за сада још нема недвосмисленог и поузданог одговора.

Ако је веровати оном да се два пута не може угазити у исту реку, има охрабрујућих детаља који говоре о промењеним околностима у којима се улази у нову рунду косовске квадратуре круга.

И онима који и даље лицитирају са ислуженим Финцем, односно његовим планом, савршено је јасно да се том стазом више не може. Пропали су бројни покушаји да се на тој платформи, и на препад, у Савету безбедности реализује политика свршеног чина.

Активирана је стара формула са "тројком" у новом издању. Она се, наиме, суштински разликује по акредитивима са којима располаже, од оне фамозне тројке ЕУ која је својевремено, уместо да допринесе гашењу балканског пожара, својом малокрвношћу, појединачно занемарљивом специфичном тежином и танком потпором – Луксембуржанин Жак Пос, италијански политички бонвиван Ђани де Микелис и надмени Холанђанин Ван ден Брук – више личила на пиромана.

Иза чланова садашње тројке стоје тренутно најмоћнији и најутицајнији актери на светској политичкој сцени, САД, Русија и Европска унија чију формацију представља, нимало случајно, Немац.

Улазак Волфганга Ишингера, искусног дипломате и садашњег немачког амбасадора у Лондону, у овај "тријумвират" само се, наиме, делимично може приписати чињеници да је идеја с тројком, после ортачког америчко–европског њујоршког фијаска, лансирана из – Берлина.

Иза Ишингера стоји најутицајнији члан европске фамилије, што свакако ојачава и његову личну позицију у овој формацији моћних, иако је његов мандат у односу на другу двојицу (Американац Франк Визнер и Рус Александар Боцан Харченко) очигледно деликатнији и – проблематичнији. Из простог разлога што је и позиција Европске уније у свему овоме, ипак, прилична непознаница.

Питање је, наиме, колико ће Европа (Европска унија) уопште у тројној формацији, без пуног и потпуног сагласја двадесет седморице, моћи и хтети да наступа аутохтоно и (само)уверљиво. Са све уочљивијим слабљењем угледа и утицаја САД у свету, на Старом континенту оживљавају две "школе мишљења": по једној, то је шанса за Европу и јачање њеног политичког идентитета, друга заступа становиште да слаба Америка значи (у исто време) слабу (западну) Европу и да је у европском интересу "инвестирање" у америчку моћ.

Отуда је и питање Ишингеровог мандата деликатно и посебно интересантно, иако његов улазак у "тројку" највероватније није само немачки и европски избор.

Ишингер је био десна рука Олбрајтовој у Рамбујеу и Холбруку у Дејтону, а у време НАТО бомбардовања његова специјална дипломатска мисија била је да Русе "увуче у чамац".

То руско "увлачење у чамац" је из западне визуре и овом приликом, посредством Контакт групе и њене тројке (изузетно) актуелно и (преко) потребно. Русе треба уверити да је преговарање узалудан посао у ситуацији кад су позиције Београда и Приштине означене (циљно) као непомирљиве. У том становишту је, чини се, већ упрограмирана опасност да албанска страна и њихови моћни заштитници прибегну опструкцији преговора како би се доказала унапред постављена теза.

И можда најважније питање: како ће тројка уопште остварити улогу медијатора преговора кад су позиције њених чланова такође непомирљиве: док је, на пример, Ахтисаријев план на Западу и даље основ за преговоре који морају бити орочени, руски представник је изричит: нема Ахтисарија и нема рокова.

Руси, иначе, у ове преговоре улазе са најмање оптерећења и са принципијелно чистих позиција: нису учествовали у бомбардовању 1999. да би грозничавим инсистирањем на независности Косова накнадно прибављали легитимитет нелегалном подухвату (западни рефрен: Косово је за Србију изгубљено 99), немају војску у покрајини, чије је присуство скопчано са великим ризицима и још већим финансијским издацима, и, на крају, инсистирају на стриктном поштовању међународних принципа и обавезујућих конвенција.

Доследност са којом то чине (ин)директно јача српску позицију у новој рунди преговора и упућује на закључак да би преговори овога пута, заиста, пре могли да буду премијера, а не реприза онога што се збивало у Ахтисаријевој режији.

У Берлину се, а по свему судећи и у другим европским престоницама, иначе, дуго веровало да је у расплитању компликованог косметског чвора америчка реч "прва и последња", иако се с тим није много јавно баратало.

Рачунало се на (пре)моћ америчког гласа и утицаја и, кад се отвори тема коначног статуса српске покрајине, брзо и лако окончање читавог посла. Због тога се онако учестало и (о)лако лицитирало са роковима у којима ће се на све ставити велика тачка, упркос противљењу Београда.

Суочавање са ограничењима превелике моћи после узалудног натурања више варијанти резолуција у Савету безбедности, деловало је као нека врста политичког шока.

Нико на западу очигледно није рачунао са две ствари: да ће Русија у косметском случају на сто бацити тако јаку карту и да, после дуго времена, у томе неће бити кратког даха.