Ипак ЕУ!

Служећи се непоузданим аргументима г. Бранко Павловић у тексту „Самосталност” (Политика, 4. новембар) није оповргао ниједну од теза које напада. Зарад истине, морам да поновим да аутор на основу својих анализа закључује да је политика евроинтеграција лоша и да је Европска унија погубна за Србију. Он при том губи из вида да ЕУ у спољнотрговинској размени Србије учествује са око 70 одсто, а да неповратна помоћ и кредити ЕУ и њених чланица Србији чинe скоро 90 одсто прилива по том основу. Средства која добија из претприступних фондова Србија, нажалост, недовољно повлачи.

Наша земља такође равноправно са чланицама учествује у многобројним програмима ЕУ, чиме стичемо поштовање и кредибилитет, уз позитивне оцене нашег односа према избегличкој кризи. Све то демантује тврдњу аутора да проевропском политиком уништавамо сопствену привреду, без икаквог развоја и утицаја на квалитет живота грађана.

Кризу с избеглицама, после грчке, загрижени евроскептици и пророци распада ЕУ користе као аргумент против широко прихваћене политике евроинтеграцијa Владе Србије. Нетачно је да Хрватска, а пре ње Словенија, нису просперирале уласком у ЕУ; треба упоредити просечне зараде, значајне фондове и субвенције које добијају, олакшано кретање роба, услуга, људи и капитала. Оне ће иначе високу стопу задужености (као и Румунија и Бугарска) и транзиционе тешкоће, као чланице, много лакше савладавати од нечланица, дакле и од нас.

Аутор је против ЕУ (сада у тешкоћама), ММФ-а и Запада уопште, а залаже се за „самосталност”, уз ослонац на удаљене Русију и Кину, које, напуштајући досадашње моделе развоја, и саме пролазе кроз транзиционе тешкоће, док односе са другим земљама ослобађају идеолошких наслага. Бранко Павловић занемарује много већи број пријатеља у свету значајних за положај и интересе Србије (неуспех акције Косова да постане члан Унеска).

Важан елеменат политике ЕУ, заједно са чланицама које нису признале Косово, представља захтев за нормализацију односа Београда и Приштине као услов за отварање преговора о већ припремљеним поглављима. Полазећи од стратешког опредељења за евроинтеграције, све досадашње владе воде мање-више успешне преговоре у Бриселу.

Верујем да залагање г. Павловића за јачање државе и, на првом месту, војске, нема у виду ослобађање Косова силом, уз благослов патријарха, које смо, као последицу претходних грешака изгубили у неизазваном одбрамбеном рату и потписом Кумановског споразума, а за утеху добили Резолуцију 1244 СБ УН, као седатив.

Тог мишљења је више од 60 одсто грађана, који сматрају да је Косово изгубљено и да га се не треба одрећи, али да нико не нуди одговор на питање како то остварити. С којим правом, онда, оптуживати оне који то износе у јавност за мањак патриотизма и одсуство националне одговорности?

Ми не морамо да прихватимо захтев ЕУ за нормализацију односа са Косовом, шта год то значило. Међутим, то би било супротно опредељењу свих досадашњих влада. И значило би одустајање од до сада постигнутих споразума и од толиког надгорњавања са не увек кооперативним Албанцима и бриселском бирократијом. Значило би и да одустајемо од евроинтеграција.

Ако бисмо нормализацију прихватили као, на дужи рок, сурогат признању независности отцепљене покрајине, то би нам дало времена да добро промишљеном политиком и прилагођеним наступом у Бриселу, кроз већ успостављене контакте, наставимо борбу за Косово: јачањем положаја ЗСО и права наших грађана, њихове имовине, историјских споменика, инфраструктуре и др. Приоритет би требало дати повећању робне размене, заједничком коришћењу капацитета уз ангажовање и наших стручњака, чиме бисмо привредну сарадњу и приходе вишеструко увећали.

Тако видим борбу за Косово, препуштајући питање статуса колико год је то могуће – будућности, уверен да наставак ове дебате са г. Павловићем више нема смисла.

*Дипломата у пензији