Божји људи међу нама

„Године не постоје”, каже моја пријатељица, француска списатељица Маргерит Јурсенар. Године не постоје ни кад је професор Владета Јеротић у питању. Замерити професору Јеротићу (92) што се у позним годинама појављује често у медијима, јер наводно „то не доликује једном правом интелектуалцу”, како рече један његов колега лекар, јесте, најблаже речено, некоректно. Он је један од оних божјих људи међу нама, попут патријарха Павла, оца Николаја, који су оплеменили и надахнули наш живот. Зато сам захвална психотерапеуту Зорану Миливојевићу, који нам је у својој суботњој колумни „Мржња” („Политика”, 7. новембар) сведочио о томе.

Толико смо се заглибили и затрпали материјалним, да не примећујемо божје људе међу нама. Маргерит Јурсенар у својој тестаментарној књизи „Отворених очију” подсећа: „Свако од нас је божански, али мало људи то зна...” То што се професор Јеротић релативно често појављује у јавности, што има шта да нам каже, знак је његове младости и модерности. Као сјајан познавалац људске душе и теоса, он разуме време у коме живимо и улогу ђаволских медија у њему. Као сваки добар терапеут, он зна како преживети медијско испирање мозга, рекламе и ријалити програме, који су разорили само срце наше културе.

Као радознали интелектуалац, волела сам да чујем професора Јеротића и прочитам његов текст и кад се не слажем са њим. Сматрам да је он један од ретких српских учењака, чаробњака духа, који је у тешким и болним транзицијским временима, временима наше велике дезоријентације и пометње, својим говором и књигама, разапео свилени мост између појединца и друштва, између неба и земље, човека и бога, комунизма и хришћанства... Упутио нас да размишљамо о најделикатнијим питањима наше егзистенције. Он би могао, без лажне скромности, да се назове гуруом српског транзицијског друштва.

Професор Јеротић стално заговара дијалог у српском друштву, јер како рече његова пријатељица, са којом се дружио као млад лекар, чувена српска списатељица Исидора Секулић: „Монолог увек води у диктатуру.” Није случајно што на свако његово предавање дође хиљаду људи. На овогодишњем Београдском сајму књига, на штанду издавача „Арс либри”, поштоваоци су чекали у километарском реду да им професор потпише књигу.

Не сећам се када сам упознала професора Јеротића. Дуго га познајем. Не могу да заборавим један од првих наших разговора, када сам му испричала да сам рођена у комунистичкој породици, да сам живела и радила као новинар у комунизму и да сам до Бога дошла преко јоге... Он се само насмешио и рекао: „Ви сте имали срећу, многа деца комунизма нису имала ту привилегију.” Тако се насмешио и када сам га не тако давно упитала о мистичким искуствима, шта је после Бога... Кад год ми је било тешко ових година, радећи као издавач, он је увек умео да ми упути неку благу реч: „Морате издржати, изабрани сте, то што радите је привилегија...” Као што је умео, као човек који воли књиге, да ме очински укори кад би у некој мојој књизи пронашао словну грешку... На његову иницијативу „Плави јахач”, издавачка кућа којом руководим, објавила је три прелепе књиге: „Јунг Хесе – херметички круг” Мигела Серана, „Мистерија жена” др Естер Хардинг и „Љубав, медицина и чуда” др Бернија Зигела.

Колико је професор Јеротић млад и модеран, колико у његовим казивањима нема ситничавих, старачких и старинских идеја можда најбоље говори његова изјава из једног интервјуа за „Политику” да је дошло „време за нови договор између – жена и мушкараца”. У Србији, која је и даље мушко и патријархално друштво.

Да сам председник државе Србије, одликовала бих професора Владету Јеротића неким орденом, док је ту међу нама. Србија је често немарно друштво, заборавља своје најбоље. Да сам министар просвете Србије, увела бих, уместо веронауке, историју религије у српске школе.

*Издавач