Други пензијски стуб није испунио очекивања

У протеклих двадесетак година многе земље у Источној Европи (Мађарска, Пољска, Летонија, Литванија, Естонија, Бугарска, Румунија, Хрватска, Македонија, Словачка) прописале су законски обавезно чланство у приватним пензијским фондовима – тзв. други пензијски стуб. Развијене земље, попут САД, Канаде, Немачке или Аустрије, одбиле су да примене овај радикалан реформски приступ и задржале су чланство у приватним фондовима искључиво на добровољној основи.

С друге стране, Светска банка је снажно подржавала радикалне реформе у Источној Европи тврдећи да ће се примања будућих пензионера на тај начин увећати и убрзати привредни раст. Међутим, испоставило се да увођење обавезних приватних пензијских фондова није знатније убрзало привредни раст нити је утицало на смањење непријављеног рада на црно. Такође, приноси приватних пензијских фондова били су разочаравајуће ниски, чак и пре наступа светске финансијске кризе, тако да би у већини случајева пензионери имали веће пензије да су наставили да их примају само из државних система.

Због оваквог развоја догађаја, неке земље (Мађарска, Пољска, Словачка, Летонија, Литванија) у протеклих неколико година укинуле су или знатно смањиле обавезне приватне пензијске фондове. Државни званичници су уверавали грађане да се укидање другог пензијског стуба неће негативно одразити на висину будућих пензијских примања. С друге стране, експерти Светске банке критиковали су укидање обавезних приватних фондова тврдећи да ће на овај начин доћи до „дугорочног слабљења фискалне одрживости и смањења будућих примања пензионера“.

Ко је у праву? Да ли су политичари у Источној Европи прибегли кратковидим популистичким мерама или су критике Светске банке неосноване? Званични подаци недвосмислено показују да се критике Светске банке заснивају на прецењивању стварних перформанси обавезних приватних пензијских фондова.

При том је од пресудне важности одговор на питање да ли су приватни пензијски фондови у стању да својим штедишама обезбеде стопе приноса знатно више од стопе раста БДП-а, јер ако нису онда нема смисла уводити други стуб: у том случају, пензионери би примали веће пензије из државног пензијског система него из другог стуба. У пензијским студијама Светске банке износе се тврдње да су приноси другог пензијског стуба били виши од стопе раста БДП-а пре почетка светске финансијске кризе. Међутим, када се подаци СБ упореде са званичним подацима о расту БДП-а у Источној Европи, добијају се потпуно супротни резултати – приноси другог стуба су били знатно нижи од раста БДП-а, чак и пре светске финансијске кризе.

Такође, подацима Светске банке преувеличавају се стопе приноса другог стуба. Тако, обрачун приноса у Литванији укључује наводно изузетно високе приносе у 2003. години, када други стуб није ни постојао (уведен је средином 2004). У случају Естоније дошло је до супротног пропуста јер обрачун изоставља негативне реалне приносе другог стуба у 2002. години итд.

Када се све ове грешке коригују и исправе, аргументи Светске банке се брзо топе. Из примера нетачних података које су Рајнхарт и Рогоф објавили пре неколико година можемо видети да корекције података могу значајно да утичу на смер јавних политика. Тако су иницијални подаци из Рајнхарт-Рогоф студије о јавном дугу сугерисали неопходност буџетске штедње у развијеним земљама, да би се овај аргумент истопио након ревидирања уочених грешака у подацима.

Важно је дакле да Светска банка, у складу с професионалним стандардима, што пре званично преиспита и коригује податке у својим студијама како би велики број земаља у региону могао оптимално да планира будуће реформске кораке. Јер, ако су Пољска и Мађарска укидањем другог пензијског стуба успеле да ојачају своје јавне финансије без смањења будућих пензија, сличне потезе би могле да размотре Бугарска, Хрватска и Македонија. Ово је важно и за Србију, како не би губила време размишљајући о увођењу другог пензијског стуба који, судећи према доступним подацима, није успео да унапреди пензијске системе у Источној Европи.

*Члан Фискалног савета