Лепо лице лепе Србије

Ана Ивановић посетила је недавно свој родни град. Београђанка у свету, светска победница, на кратко међу Београђанима. Поред великих победа којима се радовала читава нација, девојка у коју су последњих дана биле упрте очи целе планете, коју светска штампа већ проглашава „будућом господарицом тениских терена”, у српску престоницу донела је нешто заборављено. Са њом је стигао и дах грађанске отмености, грациозности, елеганције, умерености и префињености.

Ана Ивановић је, једноставно, другачија. Она је најлепше лице најлепше Србије. Спортисткиња која је отворила ново поглавље у новијој историји српског тениса.

У разговору за „Политику” сасвим лако, без дубљег премишљања, са приметном дозом академске озбиљности и самосвесности, Ана је говорила о месту свог одрастања, Земуну. Тенисерка која је у Булоњској шуми и на теренима „Аустралијен опена” грађанима Србије вратила пољуљани национални понос, детињство и успомене означила је кључним моментом који човека везују за неки град.

Магични троугао                      

Иако, често путује с једног на други крај света, својом кућом назива место где је начинила прве кораке, пустила прве сузице и добила прве петице. Када је питају где је њен дом, национална икона спорта, тенисерка неоспорне лепоте и господске отмености, чини се, нема дилему.

– Увек кажем Београд. Првих петнаест година живота провела сам у Земуну. Тачније, у Улици Саве Ковачевића, за коју сам скоро сазнала да се зове Горњоградска. Било ми је интересантно када сам чула да улица са овим именом постоји и у приградским насељима. Наша кућа се налазила близу фудбалског стадиона „Земун”. Ту сам ишла у вртић, у основну школу „Мајка Југовића”. После смо се преселили на Бежанијску косу. Заправо, одрастала сам у том троуглу – Земун, Нови Београд, Бежанијска коса. Није никакво чудо што управо те делове града, данас, највише волим, а можда и најбоље познајем у односу на остатак Београда. Имали смо кућу са великом терасом. Ту смо проводили доста времена, долазили су нам пријатељи, то је нешто што ћу памтити заувек. Још ту имам родбину. Идем повремено тамо. Мени је било лепо док сам ту живела. Једино што ми је недостајало у том делу града било је друштво. У нашем окружењу су биле засебне куће и није било пуно деце. Недостајало ми је улично дружење. У солитерима тога има више. Оно што ми је важно јесте и Земунски кеј. Често смо ишли тамо. Вода, река делује опуштајуће на човека – прича Ана Ивановић.

Девојка која је постигла велики спортски успех и скренула пажњу светске јавности, не само на себе, већ и на Србију, тренутно живи у Швајцарској. Ниједно место, осим Београда, никада нећу моћи да сматрам својом кућом. Увек се радо враћам овде. То је град у коме се говори мој матерњи језик. Када дођем у Београд осећам мирисе детињства. Ухвати ме носталгија, недостаје ми један дан више за боравак у Београду. Жао ми је када одлазим, али сам срећна што се, на неки начин, осећам амбасадором читаве земље и мог града у свету – недвосмислена је „нова принцеза белог спорта из белог града”, како Ивановићеву називају новинари светских медија.

Грађевине старије од држава

Поред тога што друга тенисерка света оставља широк простор за сопствену субјективност и различита тумачења, Београд је за њу јединствен.

– Сваки пут када дођем изненадим се колико Београд почиње да личи на свет. Слика коју смо раније имали није била добра. Надам се да ће се и то променити. Имамо потенцијал, и Србија и Београд, да будемо ближи свету, њиховим стандардима и правилима која тамо важе. Ипак, поносим се Београдом. Имамо нешто другачије у односу на остатак света. Само једна наша грађевина старија је од појединих држава. Тешко је описати осећај када имаш разлога да се поносиш својом земљом – истиче наша саговорница.

Она је присталица модерне архитектуре. Посебно истиче зграду бившег Централног комитета на Ушћу. Таква здања, према њеном мишљењу, смањују дистанцу према свету.

– Београђани су позитивни, отворени, иако су прошли кроз толико тешких ситуација и времена. Остали су чврсти. Ту карактерну црту свог народа увек наглашавам у разговорима у иностранству. У било које доба дана у Београду врви од људи. Шетају, домунђавају се, веселе, свако на свој начин. У Швајцарској тога нема. После шест сати увече тешко да се неко може срести на њиховим улицама. Е, то је разлика. Волела бих да се вратим овде. Истина, човек никад не зна где живот може да га одведе. Београд ће за мене увек имати посебно значење, то је сигурно – закључује Ана Ивановић.