Музеј жртава транзиције

Кад на главни трг у Нишу изроните из подземног пролаза, готово носом ударате у замандаљена врата и натпис: „Хотел не ради”. За старије Нишлије ова цедуљица је со на рану, прашина у очима.

Хотел „Амбасадор” није никаква провинцијска страћара, већ симбол некадашњег сјаја, напретка и моћи, некрунисани краљ социјалистичке архитектуре: 16 спратова, видиковац са кога поглед пуца у недоглед, славни гости, поприште многих догађаја који су прерасли у легенде. Данас он личи на заборављеног боксерског шампиона поиспадалих зуба, необријаног лица и масне косе.

Кад сам угледао тај натпис, учинило ми се да ми неко гумицом брише најлепше слике из детињства. Драге моје Нишлије, нешто се с тим мора урадити! Предлажем да се овај понижени џин претвори у музеј жртава транзиције. И нека он сам буде главни експонат тог музеја.

Музејска поставка мора да буде богата и живописна, баш као што је била богата и живописна историја пропадања овог краја, ове земље и овог дела планете.

Ево, нека се на сваком слободном месту у згради хотела нађе понеки пано са призорима некадашње живости, као контрапункт данашњем мртвилу: „Дванаести фебруар” и Хумска улица у три по подне, дупке начичкане људима – крај радног времена у Машинској индустрији! Писак локомотиве и крцати воз који брекће ка Београду или Скопљу, Сарајеву, Истамбулу. На згради Уреда реклама за домаће ЕИ телевизоре. И нека се одмах ту поред додају данашње слике горепоменутог.

Нека се пред нашим очима распростру призори раздраганих гостију радничких одмаралишта, новогодишњих дочека, радничких спортских игара, Тита који маше белим шеширом и пет корака испред своје свите гази својом улицом, баш поред „Амбасадора”, са чијег балкона се претходно обратио крцатом тргу. Генерација моје деце ће се пред тим паноом запитати: „Па где су му телохранитељи?” Како, зар стварно не видите? Не примећујете ове хиљаде људи по тротоарима?

Који гост у вашем и мом граду неће желети да види ово: на огради терасе петнаестог спрата седе бронзане скулптуре Бате Живојиновића и Бориса Дворника, с ногама изнад понора, баш како су седели у тренуцима највеће славе „Филмских сусрета” и овог хотела. Аутор те композиције не сме да буде мање луд од протагониста те легенде: нека два побратима вечно држе чаше увек пуне правог вискија и нека се осети и мирис тог излива доброг лудила, моћи и славе. Нека лица обојице буду озарена, ухваћена у тренутку кад се упињу да један другом кажу „нешто што изазива позор”.

А ви, приватни предузетници, где вам је иницијатива? Упутите јавни позив грађанима да вам дају своје тадашње разгледнице с мора и планина, Поздрав из Врњачке Бање, Нишке Бање и Сокобање, из Загоре и Дрниша, из Баната, Босне, Ниша... Па њима облепите зидове од темеља до крова. И нека свака разгледница буде окачена тако да се могу прочитати поруке. То ће вас подсетити на ваш зид на „Фејсу”, а посетиоце воајере ће натерати да тумарају по музеју док чувар по трећи пут не огласи фајронт.

Нека у једној од сала за столом, попут Калче и Сремца, седи Миљан Миљанић Чича, који је довео Звезду на утакмицу с Радничким. Нека оком уметника буде ухваћен у тренутку док из свог џепа конобару даје напојницу од данашњих брат-брату хиљаду евра. И нека у домаћиновом блокчићу стоји аутограм великог човека.

Нека друга вајарска композиција у благом арт-деко маниру прикаже заносну Есму, која је песмом и стасом оборила Ричарда Бартона, госта на „Филмским сусретима”. И нека тај призор из прикрајка прати убилачки поглед Елизабет Тејлор.

Не заборавимо ни шеснаестогодишњег Пиксија, који на петопарцу окреће „ол старс” велике четворке оне старе Југе, ни Раднички у полуфиналу Купа УЕФА, ни Драгана Пантелића, који у десет утакмица брани једном руком. Али ни оно кад баци лопту и појури Фрфу Мужинића и тако заради црвени... Па како Кнежевић, резервни голман, на клупи скида директорско одело и навлачи спортску опрему, псујући Панти све по списку.

Поставимо и спомен-обележје и изложбу докумената о најславнијем догађају у српској транзиционој историји: 24. априла 2015. Паси пољана је престала да буде само Пиксијево родно место: прочула се по најважнијој, а најзапуштенијој људској врлини – солидарности. Трочлана породица без иједног запосленог није могла да се избори с рачунима за струју и зеленашким каматама, па су злогласни извршитељи, са свом полицијском силом, дошли да јој одузму кућу и избаце је на улицу. Панајотови су спаковали цео свој живот у два камиона и препустили се судбини... Али они су имали необичне комшије, које се нису наслађивале њиховом муком, већ су храбро стале пред државну и парадржавну силу. То је подигло и медије и остале мештане. Гандијевски су се одупрли силеџијама, а потом су, заједно с другим добрим људима, прикупили новац и отплатили дуг.

Али ко ће да направи овакав музеј? Држава? Па она је овај велики град и овај хотел и претворила у музеје. Ако другачије не може, онда нека се испрси неки новобогаташ. Победници пишу историју!

Не бива, драге моје Нишлије! Окупимо се ми, позовимо уметнике из свих крајева земље и суседства, организујмо добровољни рад. Сваки експонат преточимо у сувенир, огласимо се на сва звона, па ће се тако наш миљеник усправити, а с њим и ми! Да за промену једном и обичан свет буде победник и напише које слово историје.

*Професор универзитета, директор ТНС медијум галупа