Ве­ли­ка рав­но­те­жа не­мо­ћи

Ри­чард Хол­брук био је ве­о­ма сре­ћан ка­да је ли­де­ре три­ју на­ци­о­нал­но­сти 1. но­вем­бра 1995. го­ди­не за­тво­рио у вој­ну ба­зу „Рајт Па­тер­сон” у Деј­то­ну и сме­стио их по со­ба­ма за са­стан­ке ко­је су но­си­ле на­зи­ве аме­рич­ких рат­них бом­бар­де­ра, од ко­јих су не­ки већ бом­бар­до­ва­ли Ре­пу­бли­ку Срп­ску. Же­лео је да на­пра­ви ре­при­зу пре­го­во­ра у „Кемп Деј­ви­ду”, ко­је је бив­ши аме­рич­ки пред­сед­ник Џи­ми Кар­тер во­дио 17 го­ди­на ра­ни­је из­ме­ђу Егип­та и Изра­е­ла, и би­ло му је нај­ва­жни­је да та­да­шњем аме­рич­ком пред­сед­ни­ку Би­лу Клин­то­ну до­не­се успех са Бал­ка­на, а да аме­рич­ка вој­на чи­зма не сту­пи на ње­го­во тло. Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве та­да су би­ле је­ди­на си­ла, де­ус екс ма­хи­на, ко­ја ре­ша­ва све свет­ске про­бле­ме. „Спа­ко­ва­ле” су Деј­тон­ски спо­ра­зум на вр­хун­цу сво­је мо­ћи, да би, за­у­зе­те ка­сни­јим ра­то­ви­ма, са­свим из­гу­би­ле ин­те­ре­со­ва­ње за сит­не бал­кан­ске про­бле­ме.

Та­да је Хол­брук за­до­вољ­но тр­љао ру­ке ка­да су уче­сни­ци пре­го­во­ра по­че­ли да се „от­кра­вљу­ју” на све­ча­ним ве­че­ра­ма упри­ли­че­ним у хан­га­ру вој­не ба­зе, уз пи­ће и по­не­ког ја­сто­га, као на­гра­ду по­сле „сте­рил­них” обро­ка из кан­ти­не. Али, глав­ни по­сред­ник би­вао је и за­бри­нут ка­да је схва­тио да „ови су­ро­ви на­ци­о­на­ли­сти” мо­гу чак и при­јат­но да ћа­ска­ју ме­ђу со­бом а да се ни­шта од тог шар­ма не ис­по­љи ка­да им се под­мет­ну ис­цр­та­не кар­те по­де­ле те­ри­то­ри­је.

Он­да би им да­вао вољ­но и слао сво­ју су­пру­гу Ка­ти Мар­тон, та­да пред­сед­ни­цу њу­јор­шког Ко­ми­те­та за за­шти­ту но­ви­на­ра, да их ма­ло раз­го­во­ри. Не­ка­да је тре­ба­ло да одо­бро­во­љи ми­стер Изи­ја (ка­ко су Аме­ри­кан­ци ме­ђу со­бом зва­ли Али­ју Изет­бе­го­ви­ћа). По­вре­ме­но је тре­ба­ло да ћа­ска са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем, ка­да ни­је хтео да по­пу­сти ни у че­му, зах­те­ва­ју­ћи да се пр­во уки­ну санк­ци­је Ср­би­ји. Не­ка­да је на­во­ди­ла „су­мор­ног и ћу­дљи­вог” бо­сан­ског пре­ми­је­ра Ха­ри­са Си­лај­џи­ћа да при­ча о бу­дућ­но­сти сво­је де­це, опи­са­ла је ове не­де­ље свој до­при­нос го­спо­ђа Мар­тон у аутор­ском тек­сту у „Њу­јорк тај­мсу”.

По­сле све­га (па­ра­фи­ра­ња спо­ра­зу­ма 21. но­вем­бра и све­ча­ног пот­пи­си­ва­ња 14. де­цем­бра у Па­ри­зу 1995), Хол­брук је знао да ка­же да је је­ди­но због че­га жа­ли би­ло то што је у Деј­то­ну оста­ло „за­ко­ва­но” да срп­ски ен­ти­тет оста­не са име­ном Ре­пу­бли­ка Срп­ска, „да­ју­ћи им илу­зи­ју да има­ју сво­ју др­жа­ву”.

Уче­сник пре­го­во­ра аме­рич­ки ди­пло­ма­та Кри­сто­фер Хил 20 го­ди­на ка­сни­је не осе­ћа ви­ше ни­ка­кву од­го­вор­ност, ка­же да је нај­ва­жни­је да је рат за­у­ста­вљен и сма­тра да је „вре­ме да љу­ди та­мо по­гле­да­ју јед­ни дру­ге, уме­сто што оче­ку­ју да стран­ци ме­ња­ју њи­хо­ву зе­мљу”.

У БиХ су све три стра­не, укљу­чу­ју­ћи број­не до­бро­пла­ће­не стран­це, све­сне да је „Деј­тон” дао све од се­бе и до­шао до свог кра­ја. Али не мо­гу да се до­го­во­ре ка­ко да­ље. Бо­шња­ци же­ле ја­чу, цен­тра­ли­зо­ва­ну власт, Ср­би се од­у­пи­ру то­ме, оп­ту­жу­ју­ћи ме­ђу­на­род­не пред­став­ни­ке да су ми­мо Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма на­ме­та­ли пре­но­ше­ње над­ле­жно­сти РС на цен­трал­не ин­сти­ту­ци­је, а пред­сед­ник Ми­ло­рад До­дик на­ја­вљу­је ре­фе­рен­дум о ра­ду Су­да и Ту­жи­ла­штва БиХ. Хр­ва­ти тра­же свој ен­ти­тет, ко­ји је „ис­пао” из игре по­што је Фра­њи Туђ­ма­ну у Деј­то­ну би­ло ва­жни­је да до­би­је Ис­точ­ну Сла­во­ни­ју и отво­ри пут ка ЕУ.

Аме­рич­ка ор­га­ни­за­ци­ја за ге­о­по­ли­тич­ке и стра­те­шке ана­ли­зе „Страт­фор” оце­ни­ла је пре не­ко­ли­ко да­на да, две де­це­ни­је по­сле окон­ча­ња ра­та у БиХ, ме­ђу­ет­нич­ка не­тр­пе­љи­вост и да­ље по­сто­ји у тој зе­мљи. На­гла­ша­ва­ју да по­ли­тич­ке по­де­ле и да­ље под­ри­ва­ју еко­но­ми­ју БиХ и да се не мо­же од­ба­ци­ти мо­гућ­ност из­би­ја­ња „но­вих епи­зо­да со­ци­јал­них не­ми­ра и ет­нич­ки ин­спи­ри­са­ног на­си­ља”.

Да­ни­јел Сер­вер, про­фе­сор на ва­шинг­тон­ском Уни­вер­зи­те­ту „Џонс Хоп­кинс”, ко­ји је од 1994. до 1996. го­ди­не слу­жио као спе­ци­јал­ни иза­сла­ник Стејт де­парт­мен­та за БиХ, у свом тек­сту по­све­ће­ном Деј­то­ну као јед­но од ре­ше­ња пред­ла­же „ру­мун­ски сце­на­рио” свр­га­ва­ња вла­де али, уз до­зу са­мо­и­ро­ни­је, при­зна­је да му је по­зив да на­пи­ше текст ве­ро­ват­но „на­гра­да” за 20 го­ди­на „то­ком ко­јих сам ми­слио да знам ко­ји је пра­ви пут за БиХ, иако сам на кра­ју схва­тио да ни­сам био у мо­гућ­но­сти да га про­на­ђем”.

Мно­го пре овог Сер­ве­ро­вог при­зна­ња, др­жа­вља­ни БиХ су по­че­ли да осе­ћа­ју да тог пу­та не­ма. Они са­да има­ју ви­ше ни­воа вла­сти не­го што па­као има кру­го­ва. Све то тре­ба пла­ти­ти, а ни­шта не функ­ци­о­ни­ше. Сва­ко­днев­но се у над­ле­жно­сти­ма су­да­ра­ју кан­то­нал­не, ен­ти­тет­ске, фе­де­рал­не и за­јед­нич­ке ин­сти­ту­ци­је. Из Са­ра­је­ва све че­шће по­зи­ва­ју ММФ и Свет­ску бан­ку. Аме­ри­кан­ци се не ја­вља­ју, за­у­зе­ти су Бли­ским ис­то­ком; ви­со­ки пред­став­ник ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це се умо­рио и не ме­ша се ви­ше у све. У ЕУ ни­ко не сти­же да по­диг­не слу­ша­ли­цу, опр­хва­ни су те­ро­ри­змом и ми­гран­ти­ма.

Уоста­лом, Евро­пља­ни су има­ли ма­ло ути­ца­ја на деј­тон­ске пре­го­во­ре (чак је фран­цу­ски ди­пло­ма­та Жак Блот иза­звао ди­пло­мат­ски скан­дал у Деј­то­ну, не до­зво­лив­ши да га аме­рич­ки пси об­у­че­ни за про­на­ла­же­ње екс­пло­зи­ва оњу­ше пре ула­ска у ба­зу). Бри­тан­ски по­ли­ти­чар и пре­го­ва­рач лорд Деј­вид Овен, ко­мен­та­ри­шу­ћи Устав БиХ, још те 1995. ре­као је да он не пру­жа до­вољ­но да би га­ран­то­вао ефи­ка­сну цен­трал­ну вла­ду.

У сту­ди­ји Оде­ље­ња за исто­ри­ју аме­рич­ког Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва „Тај­на исто­ри­ја Деј­то­на: Аме­рич­ка ди­пло­ма­ти­ја и бо­сан­ски ми­ров­ни про­цес 1995”, ауто­ри су на­ве­ли да је и ве­ћи­на аме­рич­ких пре­го­ва­ра­ча схва­та­ла да, као и же­нев­ски и њу­јор­шки спо­ра­зу­ми ко­ји су прет­хо­ди­ли Деј­то­ну, Устав „ма­ски­ра те­мељ­но не­сла­га­ње из­ме­ђу во­ђа бо­сан­ских Ср­ба и са­ра­јев­ских во­ђа о по­жељ­но­сти и уло­зи цен­трал­не вла­сти”. У јед­ном од из­ве­шта­ја ко­је је аме­рич­ком ми­ни­стру од­бра­не Ви­ли­ја­му Пе­ри­ју упу­тио члан Хол­бру­ко­вог ти­ма, аме­рич­ки спе­ци­јал­ни иза­сла­ник за Бал­кан Џејмс Пар­дју пи­ше да „устав не мо­же га­ран­то­ва­ти одр­жи­ву, мул­ти­ет­нич­ку и де­мо­крат­ску Бо­сну, али би мо­гао да­ти Бо­сан­ци­ма мо­гућ­ност да гра­де та­кву др­жа­ву. Али, да би се та­ква мо­гућ­ност оства­ри­ла, са­да­шње вођ­ство на Па­ла­ма мо­ра се про­ме­ни­ти, или пу­тем из­бо­ра или оп­ту­жни­ца (за рат­не зло­чи­не)”.

Бо­шња­ци да­нас сма­тра­ју да су до­би­ли не­пра­ве­дан мир и да БиХ не функ­ци­о­ни­ше као не­за­ви­сна др­жа­ва. Ипак, до­би­ли су нај­ви­ше што су у том тре­нут­ку мо­гли. Хол­брук је „Бо­сан­ци­ма, ко­ји су оста­вља­ли ути­сак нај­не­вољ­ни­је и нај­по­де­ље­ни­је де­ле­га­ци­је, по­ну­дио уве­ра­ва­ња да се њи­хо­ве жр­тве ува­жа­ва­ју и да не­ће би­ти за­бо­ра­вље­не”, на­во­ди исти аме­рич­ки из­вор.

Ме­ђу­тим, та­да­шњи аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар Во­рен Кри­сто­фер умео је да „по­гу­ра” за­ко­че­не пре­го­во­ре, из­ра­жа­ва­ју­ћи за­бри­ну­тост због му­џа­хе­дин­ских бо­ра­ца с иран­ском по­др­шком у Бо­сни. „Мо­рам би­ти вр­ло ја­сан са ва­ма: и је­дан му­џа­хе­дин је пре­ви­ше”, ре­као је Кри­сто­фер Изет­бе­го­ви­ћу. За­то да­нас тре­ба ве­ро­ва­ти Клин­то­ну кад ка­же да са се­ћа ка­ко се Изет­бе­го­вић ло­ше осе­ћао што је мо­рао да при­ста­не на тај спо­ра­зум.

Али ни оста­ли ни­су бо­ље про­шли. Ми­ло­ше­вић је, на­крат­ко, од „бал­кан­ског ка­са­пи­на” по­стао га­рант ми­ра. Ру­ко­вод­ство РС, ко­је је би­ло нај­же­шћи про­тив­ник пот­пи­си­ва­ња овог спо­ра­зу­ма, раз­вла­шће­но је по оба аме­рич­ка кри­те­ри­ју­ма (из­бо­ри и Хаг), али је Ре­пу­бли­ка Срп­ска до да­нас ипак оста­ла је­ди­на не­по­ра­же­на срп­ска те­ри­то­ри­ја.

Убр­зо је по­че­ло да се го­во­ри о „ду­ху Деј­то­на”, од­но­сно о ње­го­вом ту­ма­че­њу, па су ви­со­ки пред­став­ни­ци (на­ро­чи­то Бри­та­нац Пе­ди Еш­да­ун) про­из­ве­ли 80 ин­сти­ту­ци­ја и, пот­пи­су­ју­ћи „од­лу­ке о до­но­ше­њу за­ко­на”, на­мет­ну­ли усва­ја­ње око 280 за­ко­на у БиХ.

Кад је власт у Ре­пу­бли­ци Срп­ској по­че­ла да се су­прот­ста­вља на­ме­та­њу овла­шће­ња ви­со­ких ме­ђу­на­род­них пред­став­ни­ка, не­до­ре­че­ни и не­функ­ци­о­нал­ни Устав по­стао је нај­о­ми­ље­ни­ји срп­ски до­ку­мент. За оста­ле, он је био ну­жно сред­ство за пре­ста­нак ра­та, али и пре­пре­ка за цен­тра­ли­за­ци­ју БиХ.

То­ком про­те­кле де­це­ни­је не­ко­ли­ко пу­та је по­ку­ша­но уса­гла­ша­ва­ње про­ме­на Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма и по­сто­је­ћег устав­ног уре­ђе­ња у Бри­се­лу, Лук­сем­бур­гу, Оџа­ци­ма и Бут­ми­ру, али до­го­во­ра ни­је би­ло. „Деј­тон 2” ни­је мо­гао да про­ђе. Без об­зи­ра на то што се у БиХ (Ре­пу­бли­ци Срп­ској и бо­шњач­ко-хр­ват­ској Фе­де­ра­ци­ји БиХ) под­јед­на­ко ло­ше жи­ви, по­ли­ти­ка је та­мо и да­ље суд­би­на.

Та­ко је Деј­тон­ски спо­ра­зум у прак­си пре­у­зео на се­бе сим­бо­ли­ку јед­ног од ори­ги­на­ла овог до­ку­мен­та, чу­ва­ног у Пред­сед­ни­штву БиХ у Са­ра­је­ву. Те 2008. го­ди­не, кад је обе­ло­да­ње­но да је ори­ги­нал – из­гу­бљен, та­да­шњи ви­со­ки пред­став­ник Ми­ро­слав Лај­чак за­кљу­чио је: „Не знам да ли је та вест ви­ше ту­жна или сме­шна”.