Топли рат у Београду

Зар су од свих гра­до­ва на све­ту мо­ра­ли да иза­бе­ру баш овај? Хем­фри Бо­гарт је у филм­ском кла­си­ку „Ка­за­блан­ка“, у уло­зи раз­о­ча­ра­ног еми­гран­та Ри­ка Блеј­на, на сли­чан на­чин ко­мен­та­ри­сао ула­зак бив­ше из­гу­бље­не љу­ба­ви у ње­гов ноћ­ни клуб, где су се оку­пља­ли аван­ту­ри­сти, бе­гун­ци, из­бе­гли­це, ла­ке же­не и шпи­ју­ни. Рик се, ваљ­да је то по­зна­то, пред­ста­вља као не­у­тра­лан тип ко­ји же­ли да оста­не ван све­га, што да­ље од ни­штав­ног све­та ко­јег пре­зи­ре. На кра­ју, ка­да је сво­ју вер­ну љу­бу ис­пра­тио на ави­он, с јед­ним од пре­о­бра­ће­них би­тан­ги је по­бе­гао на сло­бод­ну те­ри­то­ри­ју, уз по­че­так јед­ног див­ног при­ја­тељ­ства.

Ка­ко ће, да­кле, од­и­гра­ти Ср­би­ја, ка­да се осно­ва­но сум­ња да су Аме­ри­кан­ци и Ру­си по­но­во иза­бра­ли Бе­о­град за ге­о­по­ли­тич­ку, ди­пло­мат­ску и шпи­јун­ску екс­те­ри­то­ри­ју? То зна­чи да нас че­ка­ју два сце­на­ри­ја срп­ског ри­меј­ка „Ка­за­блан­ке“. Је­дан је на­да да ће­мо до­бро ис­тр­го­ва­ти и оста­ти не­так­ну­ти у пост­мо­дер­ни­стич­ком би­по­лар­ном све­ту но­вог хлад­ног ра­та ко­ји на­го­ве­шта­ва да ле­де­но до­ба не­ће би­ти иза­зва­но са­мо кли­мат­ским про­ме­на­ма. Сле­ди ли, он­да, то­пли рат у Бе­о­гра­ду? Дру­га мо­гућ­ност, с об­зи­ром на наш тра­ди­ци­о­нал­ни тр­го­вач­ки та­ле­нат, ка­да смо на сва­кој аук­ци­ји исто­ри­је од­ла­зи­ли да ку­пи­мо злат­ну по­лу­гу, а вра­ћа­ли се с ци­глом, пред­знак је ка­та­стро­фе.

На ушћу где се не ули­ва­ју са­мо две ре­ке, већ и две иде­о­ло­ги­је, две ре­ли­ги­је и два уни­вер­зу­ма, на са­мој ли­ни­ји раз­два­ја­ња из­ме­ђу ис­то­ка и за­па­да, у исто вре­ме бо­ра­ве ге­не­рал­ни се­кре­тар НА­ТО-а Јенс Стол­тен­берг и до­бро­вољ­ци Дон­ба­са. Бе­о­град­ско де­те Јенс, ко­је је од ку­ће по­бе­гло у НА­ТО, оба­ве­стио је Ву­чи­ћа да се уки­да за­бра­на ле­та за срп­ске ави­о­не на ју­гу Ср­би­је. Дво­днев­ни бо­ра­вак ген­се­ка За­пад­не вој­не али­јан­се усле­дио је по­сле по­се­те пре­ми­је­ра Ву­чи­ћа Ру­си­ји, где је од ко­ле­ге Ме­две­де­ва до­био ру­ски смарт­фон, а од Пу­ти­на не­што што зна­ју са­мо њих дво­ји­ца. И, гле слу­чај­но­сти, Стол­тен­берг је бо­ра­вио у Бе­о­гра­ду уочи су­тра­шње по­се­те Ву­чи­ћа Ки­ни.

Са­вез до­бро­во­ља­ца Дон­ба­са је био ма­ње упа­дљив у јав­ном про­сто­ру, ма­да ни­су до­шли као иле­гал­ци. На кон­фе­рен­ци­ји за штам­пу у стро­гом цен­тру Бе­о­гра­да, док смо са­зна­ва­ли ка­ко су од 1999. го­ди­не Ле­ско­вац и Вра­ње би­ли не­ви­дљи­ви за ра­да­ре на­ше вој­ске, мом­ци из Дон­ба­са по­ну­ди­ли су са­рад­њу срп­ским до­бро­вољ­ци­ма на бу­ду­ћим раз­вој­ним про­јек­ти­ма.

Већ ће по­чет­ком де­цем­бра у Бе­о­гра­ду, Ср­би­ја као пред­се­да­ва­ју­ћа Оеб­са би­ти до­ма­ћин ми­ни­стар­ске кон­фе­рен­ци­је на ко­ју ће, ка­ко ми је ју­че ре­као шеф ди­пло­ма­ти­је Иви­ца Да­чић, си­гур­но до­ћи ње­гов ру­ски ко­ле­га Сер­геј Ла­вров.

– Аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар Џон Ке­ри ће нај­ве­ро­ват­ни­је до­ћи – ка­зао је Да­чић.

Ако се Ке­ри и Ла­вров по­ја­ве за­јед­но у бе­о­град­ској „Аре­ни”, то ће зна­чи­ти да ће­мо до­би­ти не са­мо Ву­чи­ћа са сма­ње­ним спољ­ним и крв­ним при­ти­ском, уз Да­чи­ћа чи­ји ће осмех де­ли­мич­но по­ква­ри­ти рас­по­ло­же­ње Ву­чи­ћу, већ ће мно­го ва­жни­ја би­ти по­твр­да да је Бе­о­град за­и­ста иза­бран за не­у­трал­ну зо­ну где ће се пра­ви­ти ди­пло­мат­ски и оба­ве­штај­ни ди­ло­ви. Ако се про­бу­ди наш тр­го­вач­ки ин­стинкт, мо­же­мо би­ти за­до­вољ­ни бак­ши­шом. То би зна­чи­ло да су нас, уз на­ва­лу јед­них и дру­гих, и јед­ни и дру­ги за­пра­во оста­ви­ли на ми­ру.

Још је про­шле го­ди­не би­ло очи­глед­но да на сва­ки до­ла­зак Ру­са или Аме­ри­ка­на­ца у пре­сто­ни­цу, од­мах или исто­вре­ме­но, сти­жу и они дру­ги. Та­ко су чла­но­ви Три­ла­те­рал­не ко­ми­си­је, моћ­не свет­ске еки­пе, до­шли по­што је у срп­ској пре­сто­ни­ци бо­ра­вио Вла­ди­мир Пу­тин, а по пљу­ску мар­ши­ра­ла срп­ска вој­ска. И сви су ми­ни­стри хе­рој­ски ки­сну­ли, гле­да­ју­ћи у Ву­чи­ћа, ко­ји као да обо­жа­ва да га не­бо за­ли­ва јер ваљ­да ми­сли да ће та­ко на­ра­сти на 70 од­сто. Чак смо ви­де­ли и за­ли­за­ног Та­сов­ца. Је­ди­но је Пал­ма ста­вио ке­су на гла­ву. И то, за­ми­сли­те, на соп­стве­ну.

Ме­ђу­тим, чим су се Ру­си спа­ко­ва­ли, на­и­шли су три­ла­те­рал­ци. Али не да би по­сма­тра­ли ма­ке­ту „Бе­о­гра­да на во­ди”. Ка­ко Три­ла­те­ра­лу ина­че сма­тра­ју свет­ском вла­дом у сен­ци, ње­ни ис­так­ну­ти чла­но­ви су то же­ле­ли да де­мон­стри­ра­ју на тај на­чин што су за ме­сто са­ми­та иза­бра­ли упра­во Па­ла­ту „Ср­би­ја” и све­ча­не са­ло­не где је Пу­тин раз­го­ва­рао с Ву­чи­ћем. Би­ло ми је ја­сно, јер сам био при­су­тан на оба до­га­ђа­ја. И ка­да је Вла­ди­мир Вла­ди­ми­ро­вич ше­тао не­ка­да­шњим гра­ђе­вин­ским цар­ством Ти­то­вог до­ба, с кан­це­ла­ри­ја­ма ве­ли­ким као спорт­ске ха­ле, зва­ним СИВ, и ка­да се ис­пи­ја­ло ви­но на дис­крет­ном све­ча­ном ве­чер­њем при­је­му три­ла­те­ра­ли­ста.

Али, по­вла­шће­ни или про­кле­ти ста­тус, ка­ко вам дра­го, Бе­о­град је имао и у про­шло­сти. Не­дав­но сам ин­тер­вју­и­сао Ле­о­ни­да Пе­тро­ви­ча Ре­шет­њи­ко­ва, ди­рек­то­ра Ру­ског ин­сти­ту­та за стра­те­шка ис­тра­жи­ва­ња, пен­зи­о­ни­са­ног на функ­ци­ји на­чел­ни­ка ана­ли­тич­ке упра­ве ру­ске спољ­не оба­ве­штај­не слу­жбе, на­след­ни­це мит­ског КГБ-а. Да­кле, као ве­ли­ки мо­зак ру­ских шпи­ју­на, пен­зи­о­ни­сан као ге­не­рал-лајт­нант, Ре­шет­њи­ков је од­мах, по ука­зу Пу­ти­на, пре­сву­чен у мо­сков­ског Бже­жин­ског, али је за­пра­во друг Ле­о­нид сво­ју истин­ску ка­ри­је­ру оба­ве­штај­ца по­чео не­где у исто вре­ме, али баш на истом ме­сту, као и Ви­ли­јам Бил Монт­го­ме­ри.

Ре­шет­њи­ков ми је при­чао ка­ко је по­се­до­вао та­ко­зва­ну про­пу­сни­цу број три, с ко­јом је мо­гао сло­бод­но да ула­зи у нај­скри­ве­ни­је ар­хи­ве КГБ-а, ка­ко у Мо­скви, та­ко и по по­слан­стви­ма ши­ром све­та. Али, по свом по­нов­ном до­ла­ску у Бе­о­град, Ре­шет­њи­ков ми је при­знао још не­што. Да је, као опе­ра­ти­вац, ски­та­ју­ћи по Кнез Ми­ха­и­ло­вој, лу­ња­ју­ћи по пи­ја­ца­ма и ку­пу­ју­ћи књи­ге на штан­до­ви­ма, упо­зна­вао град где сте на Фе­сту мо­гли да срет­не­те Ро­бер­та де Ни­ра, а у хо­те­лу „Ме­тро­пол” нај­тра­же­ни­јег те­ро­ри­сту све­та, Кар­ло­са Ша­ка­ла, ко­га је пра­тио та­да­шњи мла­ди опе­ра­ти­вац Јо­ви­ца Ста­ни­шић.

Да ли су се та­да вре­мен­ски и за­нат­ски по­кла­па­ле Мон­ти­је­ве и Ле­о­ни­до­ве ми­си­је? И шта је за то вре­ме у Бе­о­гра­ду ра­дио Мон­ти? По по­врат­ку из Ви­јет­на­ма, где је био опа­ка „зе­ле­на бе­рет­ка”, ра­ту­ју­ћи у џун­гли с ви­јет­кон­гов­ци­ма пр­са у пр­са, ни­је се ба­цио ме­ђу хи­пи­ке, већ га Аме­ри шко­лу­ју, ка­ко би сте­као ли­дер­ске ве­шти­не у ну­кле­ар­ним и еко­ном­ским по­сло­ви­ма, о то­ме ка­ко се кре­и­ра­ју и по­том ру­ше ли­де­ри, ка­ко се ства­ра­ју ре­во­лу­ци­је или де­мо­кра­ти­ја, ка­ко се му­ти во­да…

По­том не­ко, да ли ЦИА, де­га­жи­ра Мон­ти­ја у Бе­о­град, у пре­сто­ни­цу свих шпи­ју­на. Он сти­же пр­ви пут по­ло­ви­ном се­дам­де­се­тих, као нај­по­вер­љи­ви­ји чо­век ле­ген­дар­ног Ло­рен­са Иглбер­ге­ра, или, „Ло­рен­са од Ср­би­је”, ко­ји је, у ста­ра до­бра вре­ме­на, ва­жио за по­кро­ви­те­ља мла­дог бе­о­град­ског бан­ка­ра Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, у про­јек­ту „Ју­го Аме­ри­ка”… По­сле Бе­о­гра­да, Мон­ти од­ла­зи у Мо­скву, као тр­го­вач­ки ата­ше, али је си­гур­но да ни­је про­да­вао Ру­си­ма фар­мер­ке на цр­но.

И са­да нас не на­пу­шта. Би­ло је са­мо пи­та­ње вре­ме­на ка­да ће про­ме­ни­ти агре­гат­но ста­ње, те од ам­ба­са­до­ра, па по­том би­зни­сме­на, по­ста­ти бли­зак То­ми Ни­ко­ли­ћу и Алек­сан­дру Ву­чи­ћу.

По­знам мно­ге ко­ји ми­сле да је Мон­ти по­но­во укљу­чио сво­је по­ја­ча­ло у Бе­о­гра­ду, где се, осим ру­ских ка­ге­бе­ов­ских игра­чи­на нај­ви­шег ран­га, по­сла­тих од са­мог Пу­ти­на, оку­пља још по­не­што моћ­ног све­та. Од То­ни­ја Бле­ра до Деј­ви­да Пе­тре­у­са, бив­шег ди­рек­то­ра ЦИА и глав­но­ко­ман­ду­ју­ћег аме­рич­ких сна­га у Ав­га­ни­ста­ну, са­да пре­ру­ше­ног у са­вет­ни­ка аме­рич­ке ин­ве­сти­ци­о­не ком­па­ни­је „Кол­берг Кра­вис Ро­бертс” ко­ји ку­пу­је ме­ди­је по Бе­о­гра­ду. Од те­ле­ви­зи­је Н1, до Гранд про­дук­ци­је, од Си-Ен-Ена до Аце Лу­ка­са! У Лен­гли­ју са­вр­ше­но до­бро зна­ју ка­кав ути­цај има­ју на­род­ња­ци на би­рач­ко те­ло. Ко­га ће, он­да, вр­бо­ва­ти Ру­си? Мо­жда Ми­тра Ми­ри­ћа?

И, ко­нач­но, ко за­и­ста вла­да бе­о­град­ским клу­бом „Ка­за­блан­ка”? Да ли је то не­ко од ста­рих по­зна­ни­ка с но­вим ли­цем? Или су то ли­де­ри ко­је су иза­бра­ли Ср­би?