Француско-руска коалиција

Пре равно сто година француско-руска коалиција је на почетку Великог рата била стожер политичке и војне одбране Европе од распомамљеног нацизма. Ова садашња, коју најављује француски председник Оланд и коју је руски председник Путин оберучке прихватио, треба да одбрани Европу од спољног непријатеља у лику Исламске државе, тј. радикалног исламског екстремизма, који се терором и политички обрушио на Европу ове године у више наврата, а најбруталније 13. новембра у Паризу. У оба случаја, и пре сто година и данас, ради се о глобалним изазовима за Европу, када су Француска и Русија као велике европске и светске силе реаговале у ситуацији преке потребе најдиректнијег ангажовања свим средствима. Карактер и ефекти оне коалиције пре сто година су познати и детаљно анализирани, док ова садашња заслужује посебну пажњу. Јер, текући стратешко-политички контекст у коме настаје, као и карактер и садржај мотива за њено стварање, одбацују приговоре да је изнуђена, на кратак рок и без дубљих ефеката. Ево и зашто.

Исламска држава и њен стравични метод борбе на тлу Европе безбедносни је изазов без преседана у новијој историји континента. Угрожава га од Атлантика до Урала на средњи и дужи рок. Француски председник Оланд је апелом који је упутио ЕУ за активирање члана 42. Лисабонског уговора јасно дао до знања да се овај безбедносни изазов тиче свих у Европи и да производи колективну европску обавезу одбране њеног интегритета и цивилизацијских вредности. Члан 42. садржи принцип солидарности у случају угрожености једне од чланица ЕУ (пандан члану 5. уговора о НАТО). Прва позитивна реакција високе представнице за спољну политику ЕУ Могерини показује да је апел у овој фази добро примљен.

Француски председник је истовремено упутио директан позив Русији за координирану заједничку акцију против ИД. Русија је позитивно одговорила, а њен председник Путин већ издао армији оперативне налоге у том смислу. Позивом Русији француски председник је потврдио оно што је неспорно од почетка: овај безбедносни изазов, сада комбинован и са избегличком кризом, има паневропски карактер; Русија се вратила на светску сцену као равноправни члан клуба великих, што доказује ангажовањем на Блиском истоку; Русија је европска сила и без ње нису могући стратешко-политички расплети у било ком озбиљном проевропском контексту.

Украјинска криза, као ризик дубљих међуевропских тензија и сукоба, после нових изазова са избегличком кризом и бруталним тероризмом, доспела је у други план. Француско-руска коалиција је у извесном смислу дискретно деловала и у тој кризи. Сетимо се само „техничког“ слетања Оланда у Москву у време врхунца кризе, после чега је уследио процес који је довео до споразума у Минску, а на основу кога се сада криза контролише дипломатским и политичким средствима. Та коалиција ће сада бити ојачана овим новим глобалним изазовом и акцијом против ИД тако да може убудуће да одигра кључну улогу у „европском“ санирању и ове кризе у корист европских интереса.

Акције које следе поводом текућих безбедносних изазова отварају и питање опортуности постојећих санкција које ЕУ спроводи против Русије. Једноставно, заједничке акције старе Европе и Русије против ИД и санкције Русији нису компатибилне. Већ сам акциони план и будући наступ Француске и Русије, дакле њихове коалиције против ИД, са предвиђеним средствима и механизмима, искључују политички карактер и садржај санкција, бар кад су оне у питању. Уколико се овој коалицији придружи и ЕУ у било ком виду, питање даљег одржавања санкција постаје отворено до краја. Ако се пак борба са ИД и избеглички проблем продуже, преиспитивање санкција постаје још актуелније, како из политичких тако и економских разлога.

Све у свему, као и сам безбедносни изазов са којим је Европа суочена, тако и нова, тиме изазвана, француско-руска коалиција, већ сад стварају услове за геополитичка померања на тлу Европе са значајним ефектима за њену будућност.

Дипломата у пензији