Добио гитару и поправио оцене

Музичку причу Жике Јелића дугу 45 година обележило је много лепих, али и доста ружних догађаја. Колико год било тешко издржати на том, неретко, тегобном рокенрол путу, један од оснивача чувене београдске „Ју групе” ни једном због тога није зажалио. Када 17. децембра изађе на бину са тројицом чланова групе, која је за свој рођендан случајно или не изабрала 29. новембар, Жика Јелић ће се присетити давних дана и лоших оцена у средњој школи које су биле главни кривац за његов наступ у Хали спортова.

Желео је да буде професор фискултуре, али се та идеја његовом оцу баш и није свидела. Рекао је „Не!” А очева се не пориче. Због тога је несуђени професор покушао да се упише у средњу електротехничку за коју се пријавило много добрих ученика, од којих су многи потегли везе. И – Жика је отпао. Уписао је потом средњу саобраћајну, у којој се на почетку баш и није прославио.

Поново се у причу умешао отац и питао младог Жику шта је то што би га мотивисало да боље учи. Жика је изговорио само једну реч – гитара. И гитара је стигла у кућу Јелића, ма колико велики издатак била по кућни буџет.

– Добио сам гитару и, погађате, добре оцене. Нас три брата смо се стално отимали о њу. Направила је праву пометњу. Али, та гитара је одредила мој животни пут. И професионално бављење музиком – прича Жика Јелић који се са братом Драгим музиком бавио од 1962. године.

Након осам година одлучили су да престану да буду пуки интерпретатори, па су основали групу којој је име даровао Мирослав Станивук, породични човек, како наглашава Жика.

– Било је то за 29. новембар, јер у оно време то је био истински празник. Станивук је у земунској дискотеци „Синагога” написао „Ју група” уз образложење да је то име најлогичније ако се бавимо југословенским текстом и музиком и ако та музика буде проткана нашим препознатљивим мелосом – присећа се Жика Јелић који је са члановима групе којој је веран четири и по деценије постао и родоначелник етно-звука у рок маниру.

Присећа се како су на пробама умели да се током пауза мало музички шале са неким темама из народне музике коју су као деца често слушали на радију.

Борина балада „Коњина” (радни наслов)

Ја бих тебе радо зваоу глави ми ради црвзато што сам радознаокоме сада пијеш крв.Радио сам ко коњинаборио се као лавда бих после пар годинанадрљао као жути мрав.Љубав права и искренабио сам ти много драгнеста пара истог тренагуби ти се сваки траг.Знам да нове жртве имаши не знам твој нови бројније мени жао паражао ми што нисам твој.

– Тој музици смо придодали текстове па су настале песме попут „Ноне”, „Косовских божура”, нумере „Сама”, „Хеј, пуче пушка”... И ако мене питате како би нека наша група требало да се представи Европи, уколико јој се пружи прилика за то, ово је рецепт за прављење каријере – сматра музичар који се почетком седамдесетих са братом и ондашњим члановима нашао у Лондону и био на добром путу да направи европску каријеру.

Али, живот им је доделио другачије карте.

– Била је то 1973. и један пријатељ је тражио да му пошаљемо синглове како би их понудио неким лондонским дискографским кућама. Све осим Си-Би-Еса су нас одбиле. Тражили су да дођемо како бисмо имали пробно снимање и ми смо отпутовали. Продуцент је био запањен након онога што смо за четири сата успели да направимо. Средио нам је да наступимо у „Марки” клубу, понудио нам да останемо у Енглеској и видимо шта можемо за шест месеци да урадимо. Наравно, уз неку материјалну надокнаду која је у односу на зараду код куће била сасвим солидна. Био је то јануар месец, а ми смо за 3. април већ били распродали концерт у Хали спортова. Није долазило у обзир да наступ откажемо па смо планирали да се вратимо у Београд, одсвирамо концерт, а потом назад у Лондон. Али, уследиле су турнеје и ми замисао енглеског продуцента о европској каријери југословенске групе никада нисмо остварили – прича Жика, а на нашем питање да ли се каје због тога, одсечно каже:

– Драги и ја, дефинитивно, не!

Наставили су да граде каријеру у ондашњој Југославији да би 17. децембра у Србији, у београдској Хали спортова, прошетали кроз четири и по деценије дугу музичку причу. Причу којој ће додати и неке нове песме уз већ познате старе.

– Завршили смо нови це-де. Правили смо песме две године, а за месец дана снимили албум који има само радни наслов „На крилима ветра”. Драги је написао музику за девет, ја за две песме. Као аутори текста потписују се Никола Чутурило, за шест песама, Боби Јанковић као аутор две, а две је написао Бора Ђорђевић. Бора је написао две јер сам га срео својевремено и похвалио се како су ми ћерке поклониле хавајку која ме је потпуно заокупила. Али, рекао сам му, немам текстове за музику коју радим. И једно вече, прошла је поноћ, зазвони телефон, Бора зове. Каже, написао ми је две песме, једна балада зове се „Коњина”, друга је, у пар реченица, потпуно описала мене и мој живот – прича Жика Јелић.

Када би у неколико реченица морао да сажме 45 година каријере, наш саговорник каже да би то стало у реченицу „Све је прошло врло брзо”, колико год то можда и смешно звучало.

– Било је ту свега и свачега. Бавио сам се послом који сам волео, који ми је омогућио да упознам нове културе, да имам много слободног времена, да уживам у реци, моторима. И јесте све прошло брзо. Можда и због тога што су све те године биле интересантне у сваком погледу. И политички и економски – каже Жика Јелић.