Дисиденти свих народа, уједините се

После смрти Јосипа Броза Тита 4. маја 1980. збивања у Југославији, тиме и у Србији, добила су данас тешко појмљиво убрзање. Почео је да се шири и продубљује ковитлац у коме је власт проналазила све већи број непријатеља система. Пошто је систем засигурно почео да пуца по свим шавовима, с разних страна су куљали критички гласови јавности, а власт се понашала као грогирани боксер, који удара како може и кога стигне.

Забрана књига, часописа, новина, позоришних представа и филмова, све шири спискови неподобних, монтиране оптужнице, тражење спаса у злогласном члану 133. који је дефинисао „вербални деликт”, били су део свакодневице током осамдесетих година 20. века, а најснажнији глас отпора долазио је из Београда.

Критичка јавност, држава, партија и полиција слагали су се у једном – по неподељеном мишљењу, центар ширења простора слободе у то време, неколико година био је Студентски културни центар. На програме СКЦ-а хрлиле су хиљаде младих и свих оних који су пружали отпор политичко-полицијском духу тог оловног времена, коме се снажно одупирао и Дом омладине Београда.

Напетост између критичке јавности и власти била је све израженија, а власт је долила уље на ватру судским прогоном и осудом на затвор Гојка Ђога због збирке песама „Вунена времена”. Зато је 19. маја 1982. формиран Одбор за заштиту уметничке слободе при Удружењу књижевника Србије. Чланови одбора били су Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Предраг Палавестра, Борислав Михајловић, Милован Данојлић, Биљана Јовановић и Раша Ливада.

У прве две године рада поменути Одбор је дигао глас против прогона и затворске осуде Ђога, забране књиге Драгана Антића „Случај Ђого – документи”, забране позоришне представе „Голубњача” у Новом Саду, гашења емисије „Београде, добро јутро” Душана Радовића на програму Студија Б, забране збирке песама Љубомира Симовића „Источнице”, пресуде на седам месеци затвора за дубровачког песника Милана Милишића, укидања издавачке организације „Запис”, онемогућавања нормалног излажења листа „Књижевне новине”, забране књиге Небојше Попова „Друштвени сукоби – изазов социологији”, забране представе „Политика као судбина”, незаконитог задржавања и царињења Борислава Пекића у Београду и забране комада Александра Поповића „Мрешћење шарана” у Пироту.

Навођење свих сличних случајева одузело би велики простор, па зато наводимо једино још забрану књиге Живојина Павловића, његових дневничких записа из 1968. године, „Испљувак пун крви”.

Када је у Студентском културном центру у децембру 1983. букнуо велики пожар, због кога су сви програми надуго били обустављени, тај догађај, који је до данас остао неразјашњен, окарактерисан је у штампи као „југословенски Рајхстаг”.

Неколико месеци касније, 24. априла 1984. године, ухапшено је 28 учесника расправе на полицијски надзираном тадашњем Слободном универзитету. Милован Ђилас држао је уводно слово.

Судском прогону због „контрареволуционарног деловања” изложени су Владимир Мијановић, Миодраг Милић, Павлушко Имшировић, Милан Николић, Драгомир Олујић и Гордан Јовановић. На затворске казне осуђени су Милић, Николић и Олујић.

После неколико месеци, на осмогодишњу затворску казну осуђен је Војислав Шешељ, у процесу монтираном на основу једног његовог необјављеног текста.

Код таквог, овде тек скицираног стања ствари, основан је 10. новембра 1984, на иницијативу Добрице Ћосића, Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања. Оснивачки акт потписали су Димитрије Богдановић, Матија Бећковић, Иван Јанковић, Неца Јованов, Михаило Марковић, Андрија Гамс, Никола Милошевић, Борислав Михајловић, Драгослав Михаиловић, Танасије Младеновић, Гојко Николиш, Предраг Палавестра, Мића Поповић, Радован Самарџић, Драгослав Срејовић, Младен Србиновић, Љубомир Тадић, Добрица Ћосић и Коста Чавошки.

Замишљен у југословенском формату, Одбор је ипак окупио само интелектуалце из Београда, мада су се његове акције за одбрану слободе мисли и изражавања, уз велики одјек, тицале целог државног простора. Посебно снажан притисак на власт оствариван је преко петиција, око којих су се често солидарно окупљале стотине водећих интелектуалаца.

Једном од тих петиција тражено је ослобађање Алије Изетбеговића, осуђеног на затворску казну због „Исламске декларације”, као што је тражено да се у Хрватској не прогања Владимир Шекс, који се скривао у Београду.

У ширењу петиција од посебног значаја била је улога вечитог побуњеника против било каквог облика тоталитаризма и спутавања људске слободе Илије Мољковића, писца забрањиваних књига и сталне муштерије политичке полиције. Мољковићева енергија била је непресушна а његови увиди у здравствени картон друштва и политике филигрански документовани.

У свом перманентном побуњеништву Мољковић је одаслао и на стотине (хиљаде?) текстова силним редакцијама, уз поуздано сазнање да они неће бити објављени. У једном од њих, ипак прочитаном на трибини „Репресија и стваралаштво”, одржаној 7. априла 1986. у Удружењу књижевника Србије, исцртао је обрисе оног времена из једног до данас занемариваног угла:

„Југословенски политички властодршци постали су недодирљиви, напросто су огуглали на све врсте приговора, примедби, критика, питања о одговорности. На све, осим на једну: на моралну критику, морално проблематизовање њихових поступака, како актуелних, тако и ранијих – док су се домагали власти... Морални моменат је, дакле, онај који фактички табуира теме, а политички је ту репресијски наметнут (као какав, тобоже, ’државни разлог’), да би се што дуже прикривала, заташкавала управо морална неисправност самог поступања у таквим ситуацијама.

Ето, у том контексту промишљано, домаће стваралаштво бивало је, јесте и биваће изложено репресији уколико се ма на који начин (тематски, жанровски, итд) ’упушта’ у раскриљавање ма којих моралистичких обележја идеологије, политике, власти, властодржаштва уопште. А у последњих пак петнаест-двадесет година, негде од краја шездесетих, у разним областима стваралаштва код нас обнавља се једна моралистичка интонација, најпре спонтано, потом понешто пригушено, да би у другој половини седамдесетих просто почела да заплављује, у најразноврснијим формама.”

„Моралистичка интонација” на којој инсистира Мољковић значила је за власт суочење са сопственим ликом у огледалу неморалности. У томе је садржан један од најважнијих разлога због којих су гласови критичке интелигенције (неки воле да их дефинишу као гласове дисидентства), поготово из Београда, тако снажно одјекивали широм Југославије и власт чинили више него нервозном, спремном на примену различитих мера репресије, све до оних најбруталнијих, како би речено огледало у коме се види њена неморалност разбила.

Захваљујући „моралистичкој интонацији”, уопште је и било могуће окупљање личности различитих интелектуалних, политичких и идеолошких опредељења око идеја одбране слободе и људских права којима власт натура окове, а носиоце критике хоће да дисциплинује по сваку цену.