Прича о српској труби

Гуча је постала бренд. За њу сада сви знају. Не походе је више само заљубљеници трубе, сабораши који у душу знају сваког трубача и сваку шатру. "На трубу" се данас долази као на велику журку, на место доброг провода, на допинг адреналином.

На трубачкој позорници, са својим "Оркестром за свадбе и сахране", свира Горан Бреговић, који се, захваљујући управо јужној труби, "попео на врх музике и новца". О Сабору трубача, светковини којом се дичимо и по којој тврдимо да свет препознаје Србију, почела је да брине и држава.

Сабор у Гучи је увек био слика времена па је то и данас. 

И док се све чешће чује како би у Гучи требало организовати фестивал светских трубачких бендова, где би се, ни мање ни више, проглашавала прва труба света, сетимо се да је ово "чудо под Јелицом" почело готово у тајности. Песник Бранко В. Радичевић је те, сад већ давне, 1961. године, када се, како је говорио, "историја обесрбљивала", смислио такмичење сеоских трубача. Он је ископао трубу из заборава. У тада читаној  "Дуги" написао је прво слово о Сабору и објавио  фотографије сеоских трубача који ће касније освојити стотине хиљада поклоника ове музике. Бранко је, што се мало зна, у ствари одвезао чвор наметнутог страха од аутентично српског, које није могло а да уплашенима не вуче на четничко.

Због шајкача и опанака, али највише због песама које су се чуле у шатрама труба није ни била свима по вољи. И док су у првим годинама Сабора драгачевски младићи у народним ношњама позирали камерама италијанске радио-телевизије, наша телевизија остала је незаинтересована дуже време. Али, труба је и без овакве подршке опстала. Простор јој је отворио Бранко и његова страсна песничка реч, а најпре звук у коме је записана народна историја.

Труба је у Србију стигла из Првог светског рата, у војничком коферу, са ратним успоменама. Примила се код наших људи, препознала у народној мелодији и постала омиљен инструмент у нашим селима. Између два светска рата, у брдима западне Србије, није било села без трубача. Свирало се уз гасарице и карбитуше лампе, по вашарима, свадбама, прославама, мобама, комишањима... Сазивало се и дозивало трубом, дочекивало и испраћало. Ако се не би чула труба није се ни рачунало да се нешто догодило. На тој великој и неухватљивој позорници између Дрине и Ибра, од Повлена и Маљена па све до Нове Вароши и Пријепоља, планула је као пожар чудесна музичка представа. Гуча, која ће касније постати концертна дворана омеђена брдима и небом, за хиљаде труба и стотине хиљада њених поклоника, ту најзначајнију музичку традицију у овим крајевима извешће на светлост позорнице. Почеће да је изводи из оквира локалног фолклора западне, а онда и јужне Србије.

Гуча је имала срећу да већ на првим саборима засвирају тројица врсних мајстора трубача: Радован Бабић, Бакија Бакић и Рака Костић. Они су тада на најлепши начин промовисали и утемељили три стила, три школе свирања на труби, три различита мелоса који су носили печат и душу оних крајева у којима се труба неговала и у којима се и данас негује: златиборско-драгачевски, врањски и влашки. На звуку њихових труба однеговани су многи. Све оно што је и данас живо у српској труби изникло је, на овај или онај начин, из оркестара који су у једно дуже време предводили ови мајстори трубе. Уз њих и за њима дошли су Јунуз Исмаиловић, Миливоје Станимировић, Милан Николић Доња, Бошко Остојић, Фејат Сејдић, Екрем Мамутовић (Милан Младеновић), Милован Бабић, Драган Величковић, а онда и Светозар Лазовић, Гонго, Мићо Петровић, Слободан Салијевић, Бобан Марковић...

Ширила се и обнављала публика, подмлађивала се труба и стално обнављала. Кад год се страховало да њен звук замире, нарочито у Драгачеву и на Златибору, долазили су наследници, синови и унуци. Неки су свирали боље од очева и дедова. Дуг је списак оних младића који данас мајсторски музицирају на овом инструменту. До сада мајстори који су свирали и компоновали на слух, музички се описмењавају, улазе у тајне музичких аранжмана. Времена се мењају.

Један од њих, Вељко Остојић, студент је на Музичкој академији. Требало је да прође неколико трубачких генерација па да се појаве Дејан Лазаревић, Вељко Остојић, Драган Игњић... који као да су од претходника узели оно најбоље и томе удахнули своју душу и модеран сензибилитет. Заиста је мало ко на труби засвирао српску народну песму с таквом топлином и с толико емоције као што то чини млади Дејан Лазаревић, или тако технички савршено као Вељко Остојић.

Да ли се то у Гучи, коју је ухватила мегаломанија, довољно и чује? У жељи да се промовише туристички, угоститељски, привредно Гуча је, чини се, понајвише заборавила на оно главно – на трубу. Колико ће овогодишњих посетилаца Гуче знати ко је на овогодишњем Сабору био најбољи трубач, чији је оркестар најбоље музицирао? Ко ће препознати је ли ове године превагнуо јужни звук или је најбоље оно што се чује у надсвиравању двојице Ужичана, Лазаревића и Остојића? Хоће ли они који су ових дана опсели Гучу доћи данас на стадион и пратити њихово такмичење или ће се у труби уживати само под шатром и под дејством пива? Хоће ли се само сабирати колико се попило и појело, колико се зарадило? Хоће ли се Гуча претворити у велико вашариште, које ће ускоро досадити публици која тражи нова узбуђења, а постати страна онима који су овде долазили само због страсног и исконског звук овог поднебља?

Надајмо се да неће. Верујмо да ће Гучу сачувати трубачи. Они који  су је одржали свих ових деценија. Трубачи који спавају на поду основне школе у Драгачеву, исто као што су  пуних 47 година, колико се под Јелицом саборује, спавали сви они који су изашли на позорницу у Гучу.  Да ће дух Гуче сачувати самоуки свирачи на слух који годину дана до ове светковине сами организују оркестре, обучавају синове, комшије, траже старе песме, исписују аранжмане, свирају по свадбама, славама и тако живе. Све може да се мења. Да под Јелицом свирају највеће звезде света. И треба. Али без народних трубача Гуче нема. Они су сачували мелодију по којој нас и свет препознаје. Гуча, која је препуна разних менаџера, квазипродуцената и махера сваке врсте који у српској труби виде лаку зараду, не би смела то да заборави.