Научена сумњичавост

Немогуће је замислити функционалну људску заједницу у којој не постоји основно међусобно поверење њених чланова. Не само оно поверење које имамо у људе које добро познајемо и прихватамо, већ и оно елементарно поверење у људе које не познајемо, које први пут видимо, које сусрећемо на улици. Какав је наш став према људима које недовољно познајемо: да ли мислимо да су они наши пријатељи или непријатељи?

Један од начина да се то утврди јесте да се одговори у којој се мери неко слаже с тврдњом: већина људи жели да ме искористи. Што је веће нечије слагање, то дата особа себе више види као могући плен непријатељски настројених других. А то значи и већу сумњу и мање поверење у друге.

Према резултатима истраживања од пре неколико година, грађани Србије су европски шампиони у сумњичавости према сународницима. Висок проценат испитаника изјавио је да су окружени лошим људима, због чега морају да буду на опрезу. У том истраживању, од 51 земље, заузели смо треће место, иза Марока и Индије. То је у складу с резултатима различитих периодичних истраживања, према којима грађани наше земље из године у годину имају висок индекс песимизма.

Да ли се тако висока колективна сумњичавост и тако ниско поверење у друге могу означити као наша колективна параноидност? Дефиниција параноидности јесте да је она умишљено, неоправдано сумњичење других. Како је наша колективна сумњичавост резултат серије веома негативних стварних догађаја током последњих 25 година, јасно је да то не може бити исто. Дуг је списак изневерених нада, неиспуњених обећања, раскинутих обавеза, разочарања и огорчености. Од старе девизне штедње, преко тајкунске транзиције, до колонијалног капитализма.

Али ствари нису тако једноставне јер оно што је научено у прошлости примењује се на садашњост и будућност. Понашамо се као пас којег је један човек повредио и који се сада плаши свих људи.

Научена сумњичавост спречава нас да се издигнемо изван круга људи које добро познајемо и да изградимо солидарну и функционалну заједницу. Поверење је у основи бројних међуљудских односа и трансакција. Веома је тешко ходати улицом коју неко доживљава као „непријатељску територију” на којој би могао да постане плен или жртва неког суграђанина.

Главни посао лечења наше трауматизоване заједнице јесте изградња унутрашњег поверења. Овај процес није ни брз ни лак, јер се поверење лако губи, а тешко поново успоставља. Главна одговорност је управо на политичарима јер су они у протеклом периоду својим чињењем или нечињењем утицали на настанак неповерења према свему.