Лек за бол и тугу

Врање – "Крв одмах прокључа кад чује омамљив звук трубе. Буди се све у човеку, воли све око себе, добија вољу за живот, рађа се љубав. Мерак који му труба дарује пружа уживање за очи и душу. И мртав болан се диза да би уживао у оно мало што му је остало. У тренуцима задовољства и среће, али разочарења и туге, скоро сви, кад их ’омами’ баршунасто-свиленкаст звук трубе Бакије Бакића из омиљене песме, обавезно пусте сузу. А онда, као под магијом или утицајем најјачег природног мелема осете блаженство, мир и сласт у души. Чудна енергија почиње тад да струји и обузима цело тело дајући му невероватну снагу."

Овим речима је, док старим избораним трубачким рукама додирују споменик трубачке легенде Бакије Бакића, постављеног на Тргу слободе у врањској Горњој чаршији, Рустен Ајдиновић Руле, аутор многих чочека и карасевдаха, покушао, укратко, да опише своје музицирање на труби, доживљаје и искуство из шездесетогодишњег бављења музиком и музицирања у више овдашњих блех оркестара.

Иначе, откривање споменика Бакији Бакићу, који је током шездесетогодишњег бављења музиком више од тридесетак пута био на победничком постољу Сабора трубача у Гучи, окупило је трубачку елиту "јужне пруге" и Србије. Бобан Марковић, маг трубе из Владичиног Хана, дирнут гестом и изузетним призором, напомиње да је постављање споменика Бакији Бакићу дуг великану и истинском мајстору трубе. Прошлогодишњи победник Гуче Демиран Ћеримовић, али и претпрошлогодишњи Ненад Младеновић и  вишегодишњи победници Фејат Сејдић, Милан Младеновић, Божидар Николић Доња, Божидар Ајрединовић, Јовица Ајдаревић, Роберт Демировић, Дејан Авдић и многи други кажу да је Бакија Бакић широм света пронео славу врањског карасевдаха стварајући трубачки бренд са југа Србије.

Фејат Сејдић због слабог здравља је, како каже, већ неколико година "баталио" трубу. Унука Небојшу, за кога каже да је на најбољем путу да га наследи, и сина Зорана прати кад му то здравствено стање дозвољава. Прати такмичење и каже да има добрих трубача.

Иначе на југу Србије, у околини Врања, Сурдулице, Владичиног Хана, Грделице, Лесковца и Бојника тренутно постоји више од 500 оркестра. А колико се воли и цени труба у овим местима можда на најбољи начин илуструје податак из околине Сурдулице. Наиме, у селу Загужану, са око 500 житеља, делује око 25 дувачких оркестара. То практично значи, како објашњава легендарни Аца Новковић, шампион и победник на такмичењима у Гучи, да је сваки мушкарац трубач.

– Комши, велики је проблем што сви оћев да свири трубу, а ники неће да свири мали или велики бас, а још мање тупан (бубањ). Јер, кад попуњавају формулар у колону занимање сви обавезно уписују трубаћ, а и глупо је да напишев басаџија или тупанџија – каже Дарко Даре Јовановић.

Бакија Бакић је још један бисер, који је мајсторским звуком трубе у песми "Лела Врањанка", химном свих Врањанаца, као и "Коштаниним и Бакијиним чочеком" и песмом "Ђелем, ђелем" утакан у историју града под Пржаром.

Отац и син, Милан и Ненад Младеновић из Врања, потомци Бакије Бакића, више пута су се у Гучи нашли на победничком постољу. Освајали су све награде – од прве трубе, најбољег оркестра, инструменталисте, за најбољу песму и шта све не.

Слично говори и Демиран Ћеримовић, прошлогодишњи победник Гуче.

– Звук наше трубе је сасвим другачији од оног из западне Србије. Ми свирамо са темперамент и осећај који отвара душу и лечи је – вели Ћеримовић, очекујући и ове године "неку" награду. 

– Свирати у Гучи је највећи успех за нас трубаче. Тамо су само они који су прошли квалификације. Гучу треба доживети, не може се испричати и описати. Свирао сам на глумци, фудбалери, политичари али "најјачи" је био фудбалер Зоран Миладиновић – каже Драган Ристић, који је због добре свирке од Американца Бена добио на поклон трубу са којом се такмичи.

Трубач Миле Крстић каже да су им због свирке и честих одсуствовања од куће супруге много љубоморне. Више пута, када са разних весеља и забава донесу кући фотографије на којима се види како свирају и забављају у слободним "позицијама" згодне младе даме, супруге се наљуте.