Диригент у белом оделу

Пре две вечери, први пут у каријери, Горан Бреговић свирао је са својим "Оркестром за свадбе и сахране" на Драгачевском сабору трубача. Само неколико дана пре овог наступа, за "Политику" рекао нам је: "Моји музичари сањају о наступу у Гучи". Причао нам је и да су Гуча и народњаци једино што имамо да понудимо свету јер, како је рекао, то смо ми! "Мала смо ми култура. Гуча и народњаци су једино аутентично и ту је најбоља забава. Неколико циганских оркестара једини су наш ’производ’ за који постоји интересовање у свету". 

Овај педесетседмогодишњи музичар, идејни творац "Бијелог дугмета", већ годинама са својим оркестром "хара" по највећим светским метрополама. Они који га називају лоповом и компилатором испричаће вам причу о Џонију Штулићу. Легендарни фронтмен групе "Азра" једном приликом је рекао: "Сан ми је да у белом оделу изађем на бину, а да иза себе имам оркестар којим ћу дириговати и повремено пребирати по гитари". Штулићев сан остварио је Горан Бреговић у белом оделу са "Оркестром за свадбе и сахране". "Нисам знао да је Џони имао те намере. Ја на позорници личим само на мог модног идола Феата Сејдића", тако се Бреговић бранио од напада да је покрао Штулића.

А, како је све почело… Када је епопеја звана "Бијело дугме" завршена, започела је једна друга. Више од десет година после распада "Дугмета" Бреговић своју "нову" музику није изводио уживо. И тако је било све до 1994. године. А онда је решио да направи бенд од десет трубача, хор од 50 певача и симфонијски оркестар. Када су га први пут упитали ко са њим наступа, Бреговић је одговорио: "Мој оркестар се зове ’Wedding and Funeral Band’. Дакле, оркестар који свира на свадбама и сахранама. Али, пошто нам нико не нуди да свирамо на свадбама и сахранама, свирамо на трговима, џез фестивалима, у престижним дворанама…" Шалио се, изјавивши једном да свадбе могу да свирају за упола цене. За "званичне" сахране и то када умре "неко битан" свирали би "Лењинов марш", међутим када је у питању нека не толико важна особа извели би "Низамски растанак".

Уместо на свадбама и сахранама почели су са спектакуларним концертима у Грчкој и Шведској. Када је 1996. године Бреговићеве концерте изводило више од сто музичара на сцени, ова импресивна бројка уплашила је и најагилније промотере. Зато је већ следеће године смањио број музичара на сцени на свега педесетак. И низао је успех за успехом у европским престоницама.

Најпре је њихове концерте посећивало између 3.500 и 10.000 људи, а наступ испред Piazza St. Giovanni у Риму у мају 1997. године оборио је све рекорде јер му је присуствовало пола милиона људи. Уследили су концерти у Француској, Јужној Америци, Румунији, Шпанији, Мароку, Швајцарској, Немачкој, Норвешкој, Аустрији, Чешкој, Белгији, Израелу, Русији, САД, Јапану…    

И сам је свој успех приписао срећи. "Уговор са ’Универзалом’ потписао сам тако што је њихов директор у биоскопу гледао ’Дом за вешање’. Пошто му се свидела музика из филма, отишао је у продавницу да купи албум. Тамо су му рекли да много људи тражи ту музику, али да нико то није објавио. Онда је он отишао у нашу амбасаду, тражио мој број и тако сам ја потписао уговор."

Признао је да су га Роми, који чине његов оркестар, много задужили. Међутим, присећао се у једном интервјуу како је на почетку морао да их јури по светским метрополама у којима су свирали:

– Они су потпуно другачији, недокучив су свет. Свако од њих има свој сензибилитет, али обожавам их. Када сам формирао "Оркестар за свадбе и сахране" делио сам им зараду одмах по завршетку концерата. Међутим, они одмах све потроше. Зато им сада на почетку године дам једну трећину. Прво су се љутили, али су се помирили са судбином. Зато сада могу од тог новца да купе стан!

Када су га једном упитали да ли је тешко одржати састав од 45 чланова, рекао је:

– Јесте, али агенти брину о томе. Сваки пут када на аеродрому видим толику булументу, то ме импресионира, чак ни сам не знам како је то могуће организовати.