Са жуљевима и ранама на ногама стигли до Драча

Сан Ђовани ди Медова на албанској обали Јадрана, Шенђин како га Албанци зову, био је прва лука спаса за изнемогле српске војнике и избеглице у зиму 1915. године. Ту су се, по причама локалног становништва, на брод укрцали краљ Петар и Влада Краљевине Србије. Екипа експедиције „Албанска голгота, сто година касније” стигла је овде после дводневног пешачења из Скадра, бројнија за једног члана.

У граду на Бојани придружио им се Станко Томић, амерички Србин пореклом из Крушевца. Он је сам кренуо стазама предака на стогодишњицу великог страдања, али је ишао преко Рожаја и Подгорице, мало питомијим делом са више асфалта.

Пут од Скадра је монотон, све уз асфалт, али другог начина нема јер би пролазили људима кроз њиве, причају планинари. Али то не значи да није било опасности. Морали су да воде рачуна да их не удари шлепер, док на ауто-пут често излећу коњи.

Јуче су сви заједно стигли у Драч.

– Управо смо ушетали у град, с болним жуљевима. Синоћ смо спавали у месту Фуш Крује, тридесетак километара северније. Данас смо препешачили ту раздаљину и сликали се на обали са заставом – јавио нам је телефоном планинар Марко Николић.

Претходно су на Скадарској тврђави развили заставе и Србије и „Албанске голготе”. Питали смо их како су локални Албанци реаговали на то.

– Заставу ретко ко примећује, а и ми смо чекали тренутак да не буде толико упечатљиво. Имам утисак да овде у Драчу, граду са 300.000 становника, људи гледају своја посла – истакао је Николић, вођа експедиције.

У овом делу Албаније имају сјајног домаћина, младог момка Франческа који је студирао туризам у Тирани. Обишли су Скендербегову тврђаву и гроб, не улазећи у полемику о спорним историјским темама. Обишли су и болнице и гробља, јер је у овом делу Албаније доста Срба умрло, али о томе, кажу, нема никаквих трагова.

– Људи не знају шта се ту догађало пре 100 година, само су нам рекли да су неке кости однете за Тирану и да тамо има српско гробље, што и ми знамо – рекао је Николић.

После 245 пређених километара за осам дана, без икакве логистике, само са шаторима и плинским боцама, у Драчу се завршава пешачки део мисије младих планинара.

– Ето, први пут у историји да је неко поновио тај пут пешке. Стопала су надрљала, имамо ране и жуљеве. Сад знамо зашто нико није ни покушао – закључује Марко.

Данас бродом настављају ка Крфу и Виду, а одатле аутобусом до Зејтилника.

Пре сто година нису сви имали срећу да се укрцају у Драчу. На лађе су примљени најслабији, док су према Валони, још 110 километара, у нови егзодус, кренули снажнији и млађи војници. Према записима врховне команде, од 10.000 људи из марша према Валони, трећина није успела да савлада тежак пут преко јужне Албаније.

Од укупно 420.000 војника и цивила који су се повлачили преко Црне Горе и Албаније, 244.000 није преживело.