Како се одевала елита у Србији

За краља Милана Обреновића било је познато да је дневно мењао три или четири пара рукавица, а знао је и да једно одело одабере за пре подне и једно за по подне и да ниједно после више никада не обуче. Познате даме, као што је Наталија Обреновић, и тадашње помодарке, као што су биле Катарина Вукићевић или Боса Лешјанин, из куће никада нису изашле два пута у истој гардероби. Слично је било и са ћеркама Мише Анастасијевића, а било их је пет, које су биле обучене попут бечке и париске елите. За све то, наравно, предуслов је био да имате новца, препричава нам неке од пикантерија из српске модне историје 19. века Владимир Анђелковић, аутор изложбе „Мода српске елите (1804–1918)”.

На поставци која се у Кући краља Петра отвара 21. децембра у 19 сати и траје до 5. јануара, посетиоце очекује око двеста артефаката: фотографија, репродукција слика и графика које приказују познате личности и сцене из друштвеног живота, а које сведоче о утицајима на основу којих се формирао модни укус виђених Срба и Српкиња тога времена.

Мода се увек брзо мења и тешко је прецизно одредити – поготово у дужем временском периоду – када почиње један, а кад други правац. Али, могуће је зато поменути стилове који се су се могли уочити на нашој господи и госпођама – поред крунисаних глава српску елиту чинило је око три посто становништва, ту су припадали високо и средње чиновништво, интелектуалци из слободних професија, адвокати, професори, свештенство, официри, банкари, индустријалци, богате занатлије. Током Првог српског устанка, како објашњава Анђелковић, жене су носиле богату турску ношњу, са шалварама и сребрним појасом а мушкарци кошуљу, прслук и копоран, антерију од памучне тканине... Када су западноевопски утицаји у питању, који су видљиви од средине тридесетих година 19. века, битно је поменути ампир, бидермајер, викторијански костим и моду турнира.

– Сваки је стил трајао отприлике између десет и двадесет година. Ампир код мушкараца може да се упозна добро преко портрета Вука Караџића – карактеришу га црни сако, кратки зулуфи, ретки бркови, велика црна крагна, такозвана јака, бела кошуља, машна, панталоне припијене из тело и уске чизме. Жене су носиле хаљине које су биле у облику звона, са великим деколтеом од лаганог материјала, припијене уз тело и различите шешире. У бидермајеру, што се дама тиче, та хаљина у горњем делу остаје припијена уз тело, у доњем се шири, уз додатак пет-шест сукњи са веловима – добар пример био би аутопортрет Катарине Ивановић. Потом наступа доба корсета, сукња се додатно проширује, држи је жичани оквир, а рамена су огољена до краја. Викторијански костим код жена подразумева да су строже обучене, закопчаније, носе мале шешире или капе које се под брадом везују у велику машну – то се може видети на портрету Мине Караџић. Мушкарци носе цилиндре, регенготе, капуте дуге до колена, прслуке у различитим бојама. Мода турнира представља, заправо, преображен викторијански костим – господа носе цилиндар и полуцилиндар, панталоне су уске, а боја прслука се разликује од боје сакоа, док жене носе хаљине која је припијена уз тело, али је напред равна, а позади се проширује, док је испод леђа убачен јастучић – сликовито се то види на портрету краљице Наталије који је урадио Влахо Буковац. Турнир после нестаје и претвара се у дуги шлеп, а хаљине од 1900. постају меке и драперисане – детаљније објашњава наш саговорник.

Паралелно са њима средином века почео је да се формира и српски грађански костим, комбинација левантско-балканске одеће и европског модног костима.

– Ову ношњу жена из бољих кућа чинили су фистан, марама за груди, појас, тепелук, сунцобрани, лепезе и рукавице. Одевни предмети израђивани су од свиле, чоје, памука, баршуна, кадифе. Крајем века тај костим се толико преображава и упрошћава да од свих детаља остаје само дуга сукња, једноставна кошуља и крајње сведен тепелук. Од накита су задржани брошеви, мало прстење и грана – додаје Анђелковић.

При свему томе тачно се знало шта се и код кога набавља – где се купује штоф, где свила и где турске тканине, ко су кројачи, где наћи најбољу капу а где најатрактивнији шешир, где купити униформу, где набавити рукавице и лепезе, код кога чарапе а код кога кожу и муф. Све што се купи покаже се током посете неком од салона – они су у нашој престоници били веома популарни.

– Салони су се тада звали и посела, то су били класични пријеми. Постојали су и подневни и вечерњи, у зависности од тога ко их је организовао. Вечерњи су се, некада, завршавали и зором. Било је и само мушких и само женских дружења. У том друштву није се кретало много људи – реч је о одабраним именима. Јасно је било ко шта организује и кога позива.