Не да се Лукашенко

Дуже од једне године савез Русије и Белорусије батрга се по брдодолинама неразумевања, с председником Путином, који не скрива да је без симпатија и за творевину и за Лукашенка, њеног лидера-јуниора. Шеф Кремља није опчињен аморфном везом Москве и Минска. Радије би Белорусију видео унутар Русије него као „верног савезника”, чиме се буса у груди Лукашенко – обично када у Минск стигну рачуни за руски гас.

Одједном, небо се отворило и са истока се указало сунце. Децембра 2007. године Путин је дошао у Минск, а почетком овог месеца Лукашенко је позван у Сочи, где су га срдачно пресрели и Путин и Медведев. Дабоме, после уобичајене „припреме” белоруског саговорника, коме је прво одаслат нови висок рачун за гас.

У Минску је разастрт тепих. Постројена је гарда. Пред камере је изнесена хрпа папира за „свечано потписивање”. Међутим, јасно је било да то није „то”, због чега је сусрет догађај. Шта се збило, збивало се иза затворених врата, где су Путин и Лукашенко „о нечему”, уместо сат, разговарали четири сата. Да би започети дијалог био потом продужен и у резиденцији шефа Русије, на обали Црног мора.

Тамо где народ није позван да се петља у ствари судбине земље, не очекује се да вођи говоре о чему преговарају на важним самитима. Никога, према томе, није зачудило што се Лукашенко вратио у Минск без речи. Али, зато су се сви изненадили оним што се збило одмах по председниковом повратку – када су пуштени на слободу бројни политички затвореници, не рачунајући Казулина, либералног противкандидата на недавним изборима. Чак и један, осуђен због позива да се режим сруши силом.

Да ли је белоруски владар „закачио” вирус овако галопирајућег либерализма у Сочију!? Темељита профилакса руског предизборног простора учинила је такву претпоставку сместа бесмисленом. Мотив је „пронађен” на другој страни, у Европи.

У Бриселу су застали од изненађења. Помислили су, Лукашенко је можда свео рачун и суочен са тешкоћама у економији и другим решио да за један корак приђе ближе сарадњи са Европском унијом. Таква понуда Минску одавно је на столу, изражена заменом европске помоћи за белоруске реформе и демократију. Ослобађање ухапшених, баш је личило на „прву ласту”. Нарочито после даљих знакова. На пример, функционер САД Крамер добио је визу да би дошао на погреб Ирини Козулиној, преминулој опозиционарки! Онда, заменик белоруског министра Вароњецки добио је допуштење да потпише споразум о отварању представништва Европе у Белорусији, у форми сталне комисије.

То ће омогућити „више директног контакта с белоруским друштвом и даље усмеравање наше помоћи”, поздравио је Брисел. Брисел је подсетио на већ готов документ из 2006, с насловом: „Шта ЕУ нуди Белорусији”. „Пуно партнерство, омогућило би нам да значајно повећамо помоћ Белорусији и подстакнемо економски и еколошки развој, који би побољшао живот Белоруса”, поновила је Бенита Фереро-Валднер, дипломата Европске уније. „Задовољни смо превременим ослобађањем три политичка затвореника минулих дана. Надамо се да ће ускоро и други бити ослобођени”, рекла је.

До кључа Лукашенкове укрштенице дошло се међутим некако у исто време, када су власти, усред „отварања” према Западу објавиле податак да свега три одсто Белоруса подржава потпуно уједињење земље с Русијом. Безмало половина их мисли да Белорусија треба да буде независна, и да односе с браћом гради међународним споразумима (44 одсто). А нешто мањи број (42 процента) да Русија и Белорусија треба да остану самосталне државе у добровољном савезу.

Дакле, ето шта је Путин током дугих сати разговора тражио од Лукашенка, да се одрекне независности Белорусије. А овај му, пошто се вратио, одговара податком о расположењу народа. И, за сваки случај, још и флертом са Европском унијом.