Идеално Ја

Готово да нема психотерапијске школе мишљења која не наглашава колико је важно за квалитет живота и емоционално здравље неке особе да она прихвати саму себе. Прихватање себе настане након што неко оцени самога себе да је довољно добро, вредно људско биће. Прихватање себе је темељ осталих важних осећања према себи: самољубави, самопоштовања, самопоуздања...

Иако на први поглед не изгледа тако, прихватање себе јесте резултат социјалних односа. Млада особа себе прихвата или не прихвата, на основу односа прихватања или неприхватања који према њој имају они с којима је блиска, родитељи и други, а посебно вршњаци који чине њену групу.

Стиче се утисак да је младим генерацијама све теже да себе прихвате. То је повезано с тим што им је све теже да прихвате вршњаке. Разлог је у томе што им различити медији непрестано нуде идеалне представе о савршеним, лепим, богатим и срећним људима и њиховим срећним животима. Те представе буде жељу да се буде неко други, да се живи туђим животом. Последично, рађају незадовољство самим собом. Желети да се буде неко други, да се живи туђим животом, значи да се не жели да се буде оно што неко у стварности јесте.

Млади су се одувек угледали на некога ко им се свиђа, према коме имају позитиван однос и желе да буду као тај неко. Није исто угледати се на стварног човека и за узор узимати медијски створен имиџ неке музичке или филмске звезде. Та разлика између стварног и нестварног постаје разлика између остваривог и неостваривог.

Одличан пример су представе физичког изгледа и лепоте. Кад млада особа гледа лепо лице на фотографији у часопису може да се диви лепоти те особе, потпуно несвесна да то није слика стварности, зато што је фотографија улепшана компјутерским програмима. А када је часопис пун фотографија различитих нестварно лепих људи, једино што већина младих особа може да закључи јесте да су више или мање ружне.

Последица оваквих утицаја јесте да особа формира представу о себи каква би требало да буде па да буде задовољна собом. Ова представа – идеално Ја – у сталном је сукобу с мање вредним стварним Ја те особе. Степен неподударности ове две представе одговара степену незадовољства собом. На најразличитије начине људи покушавају да постану своје идеално Ја, али то успевају изузетно ретко, остајући незадовољни собом.

Идеално Ја је скуп услова које је неко, под утицајем медија и других људи, поставио себи, погрешно верујући да мора да их испуни да би живео срећно. Резултат није срећа, већ борба са осећањем ниже вредности. Најбоље је одбацити све те услове и себе прихватити безусловно јер је то најкраћи познати пут до срећног живота.