У част предака препешачили 300 километара

Какви су то људи били, да у рату имају снаге не само да се попну на Кајмакчалан него и да јуришају, да га заузму, изгубе, и да имају мотива да опет наставе. А док су ишли преко Проклетија било је минус 20 степени Целзијуса, a колико је деце било и регрута... Неколико дана по повратку са експедиције „Албанска голгота, сто година касније”, четворочлана екипа сумирала је утиске у редакцији „Политике”, која је пратила њихов пут од Пећи, преко Плава, Скадра, Љеша, Драча, Крфа и Зејтинлика, до Кајмакчалана – од тога 300 километара пешачења.

Осим исте трасе, све је било другачије него пре сто година. Имали су савремену опрему и залихе хране, а лепо време их је пратило целим путем. Али, било је изазова које описују као „балкански парадокс”.

– Постојала је опасност да нас приведе гранична полиција због уласка у Црну Гору ван граничног прелаза. Наше министарство обавестило је црногорске колеге, али они су тражили да се обавесте косовске власти, јер они признају Косово, а наши су одбили јер га не признају – прича Марко Николић (37), вођа експедиције, иначе искусни алпиниста.

Све је прошло без проблема захваљујући Веску Оташевићу, дугогодишњем граничару између Југославије и Албаније, који им је помогао да пређу од Чакора до Плава и дочекао их усред снега с пасуљем, лепињама, кафом и ракијом.

Прелазили су око 30 километара дневно, да би, кад падне мрак, дизали шаторе и ушушкани у вреће проводили ноћ. Ниједном нису палили ватру из безбедносних разлога а били су опрезни чак и са лампама, иако су им неки Албанци нудили да преспавају код њих.

– Нисмо хтели да упадамо у очи, да не плашимо људе у селима ако виде неког у планини усред зиме – каже Ненад Митровић (35), капетан војске Србије.

Водили су рачуна где постављају шатор, јер је север Албаније суров, има мало земљишта и све је ограђено жицом. Једном су спавали на гробљу, увек на мети љубопитљивих погледа локалаца. С њима су Албанију прешла и два пса од Гусиња до Скадра, што је, кажу, била добродошла заштита у планини.

Све до Драча, и нама су се јављали са даном закашњења, да би избегли сваку негативну реакцију. Сада чују да се у Прешеву неки буне како је могла Албанија да дозволи да се сликају са српском заставом у Драчу.

Људи који су пратили њихово путовање слали су им поруке да им кажу где су њихови прадедови оставили кости, а никада им нису пронађени гробови. Међутим, трагова страдања српског народа има на Космету и у Црној Гори, док су у Албанији наишли на потпуно затирање српске историје. Једино је код Скадра сачуван споменик који су погинулим аустроугарским, српским и другим војницима подигли Аустријанци.

На Немању Нешковића (34) најјачи утисак оставили су литургија у Дечанима вече пред полазак и Скадарска тврђава.

– Са стране физичког напора, мучио ме асфалт, добио сам жуљеве. Али наша порука није спортска, већ одавање почасти прецима. Невероватно је какви су то људи били. Да у ратним операцијама имају снаге не само да се попну на Кајмакчалан него и да јуришају – каже дипломирани инжењер ФОН-а.

На Митровића Албанија је оставила утисак као велика неистражена територија, „закопана историја и грађевина и људских костију”.

Марко Николић не може да заборави минут ћутања испред костурнице на Виду. Ни последњи дан на Кајмакчалану, када су за 13 сати прешли 54 километра у успону и силаску. Посебно је драматичан био силазак, јер се Марковић, најмање планинарски искусан, онесвешћивао због велике исцрпљености и дехидратације.

– То је био повратак кроз капију слободе, како су наши војници звали Кајмакчалан. Није било смисла да по мраку и хладноћи тражимо нешто, али као и Албанија, и Кајмакчалан тражи да му се поново вратимо. И хоћемо – додаје Митровић, док је за његовог колегу Марка Марковића (32), економисту који се школовао у Швајцарској, главни утисак експедиције била – пролазност.

Ова четворица планинара већ су смислили да понове туру бициклима, али другим правцима повлачења.