Аутономија негативне селекције

Увелико се ради на нацрту новог закона о високом образовању, који би требало да омогући да један од најзначајнијих сектора за свако друштво и код нас крене набоље. Оно што се највероватније неће битно мењати јесте аутономија универзитета, јер су и општа аутономија и неповредивост академског простора добро описани и у постојећем Закону. Али ако аутономија универзитета и јесте у реду, постоје значајни проблеми у томе како се схватају и како у пракси функционишу личне академске слободе. И зашто код наших професора академска аутономија зна да прерасте у недодирљивост.

Основни проблем је тај што имамо скоро аутоматски трансфер аутономије – од универзитета, као најкрупнијег и основног чиниоца високог образовања, преко групација факултета, факултета појединачно, одсека, департмана, катедри, радних група, све до самих професора, лично. Код овог спонтаног преноса академских надлежности, хијерархијски виши чиниоци универзитетског образовања одричу се једног дела своје аутономије у корист својих мањих јединица. Поред тога, на овом путу од слободе целог универзитета до личних права професора долази до мутације саме аутономије. Мења се и суштина појма академских слобода, што доводи до тога да на крају остају професори или групе професора којима углавном нико ништа не може. Професорске слободе понекад личе на савест Шекспирових ликова, оне постају растегљива категорија, јер се често не зна ни где почињу ни где престају. Зато имамо неке професоре који сматрају да су курсеви које држе њихова својина, а научне области за које су бирани света ватра коју једино они чувају. Имамо и наставнике којима је дозвољено да условљавају излазак на испит куповином њихових књига, при чему су и саме те књиге сумњивог квалитета.

Други, још важнији проблем јесте што систем одабира кадрова на универзитетима у Србији није добар. О томе сам већ писао, па ћу овде само поновити: невоља је што се и даље подразумева да је избор за асистента гаранција за даља напредовања у наставничка звања. Конкурси јесу отворени за све али само на папиру, у пракси углавном долази до ранијег или каснијег унапређења већ познатог кандидата. Ако се, дакле, сложимо да наши универзитети пате од негативне селекције, онда следи и закључак да је високо образовање пуно оних који су добили један део аутономије универзитета, без обзира да ли су то и заслужили и да ли уопште разумеју колику то одговорност повлачи за собом. Они који су ова важна права добили незаслужено, тешко могу бити у стању да их и користе како треба. Пракса нам показује да такви професори своје позиције више користе као средство моћи, безбедно заклоњени иза паравана академских слобода.
Сумњиво стечене а без сумње злоупотребљене академске ингеренције представљају огроман проблем реформе нашег високог образовања. Он чини могућим да је пролазност на испиту из неких предмета годинама испод десет процената, а да је професора узалуд и питати за разлог, да неко активно (и успешно) ради на уништавању каријера креативних и вредних младих људи, а да се послушници мирно промовишу, да се неки делови реформе високог образовања могу спровести тек ако се с њом сложе мали али моћни узурпатори научних области, и тако даље - то је само почетак једне веома дуге листе негативних појава. Најгоре од свега је што академске слободе професора често делују и против самог универзитета - установе од које су професори те исте слободе и добили. Рецимо да се укаже прилика да на једну катедру дође врхунски научник из иностранства; иако би такав пријем био у директном интересу читавог универзитета, до њега највероватније неће доћи уколико се томе противи један утицајан професор с те исте катедре, што је недопустиво!

Закон ово не може да реши ни корекцијама у домену опште аутономије универзитета, нити једноставним сужавањем персоналних академских слобода. Најделотворније би биле праве и суштинске новине у начину на који се обавља пријем кадрова; рецимо, увести обавезно учешће професора из иностранства у комисијама за примање наставника. Само правично изабрани и лично неоптерећени професори могу да буду у стању да своје академске слободе држе под контролом, да их користе без суревњивости и личне фрустрације, а никако на штету других и да се понекад, када је потребно, чак и свесно одрекну „вишка” ових својих права. У противном, смисао аутономије универзитета - која је издржала и пламен на римском тргу Campo dei fiori, пре више од четири стотине година - може бити озбиљно нарушен узурпацијом претераних академских слобода од појединаца.

Професор Рударско-геолошког факултета, дописни члан САНУ