У раљама компромиса

Специјално за "Политику"
Сарајево – Свака иоле озбиљнија национална дискографија има своју престижну годишњу награду. Током последњих шест година у Босни и Херцеговини се као таква покушала етаблирати награда "Даворин". И чинило се да је на најбољем путу да постане цењена награда у региону. Међутим, последња додела ових награда, одржана средином јула у Зеници, отворила је многа питања, до оних о оправданости њеног постојања.
Наиме, ове године у Зеници нису се појавили многи од најављених, уз бројне примедбе на рачун целе манифестације и уз пречесте констатације да "Даворин" губи свој смисао.

Овогодишње издање "Даворина" најнеубедљивије је од оснивања. Прве три доделе награда одржане су у зеничком Народном позоришту и из неколико разлога то је било сјајно решење. Сцена тог позоришта, уз паметне сценографске интервенције, "убила се" за рокенрол, читаву представу је у рукама држала екипа ентузијаста, и, не најмање битно, ценили смо чињеницу да неко има довољно храбрости да једну такву манифестацију смести негде изван Сарајева.

Због свега тога током тих првих година Јосипу Дујмовићу и његовој екипи окупљеној око "Даворина" спремно су се сви одазивали. Тада смо на "Даворину" гледали и "Хари Мата Хари" и "Забрањено пушење" и "Хладно пиво", па чак и пословично намћорастог Кемала Монтена. И, ма како то парадоксално звучало, управо то "Давориново" надрастање Зенице и Дујмовића у себи је носило врло разоран вирус. Дујмовић, који је право на коришћење имена легендарног певача "Индекса" обезбедио познанством са члановима групе, пре свих са Бодом Ковачевићем, није могао да се носи са све израженијим апетитима естрадних ајкула које су кружиле око овог пројекта. Нема сумње да је на многе компромисе пристао тек да би награда "Даворин" опстала.

Зато не чуди да је 2005. додела награда одржана у отужно празној "Зетри" тек да би биле задовољене неке сујете. А све се срозало невероватно ниско измештањем доделе 2006. године у једну сарајевску коцкарницу уз сценарио какав приличи некој лошијој сеоској приредби.

У све се умешало и беспотребно калкулисање и тактизирање са номинацијама како би што мање било незадовољника. И како се смањивао број незадовољних тако је и све мање било оних који би могли бити задовољни "Даворином". Добили смо манифестацију која "нити смрди, нити мирише". Манифестацију која је ове године показала да има све мање подршке међу онима због којих је и направљена – музичким ствараоцима и радницима. Манифестацију која све мање успева да одговори на питање због којег је и основана – шта је то вредно пажње у једногодишњој босанскохерцеговачкој продукцији.

"Даворин" ће морати да промени нешто у самој бити постојања ове награде да би она могла повратити и углед и поверење које је почела стицати. Инсистирањем на широкој бази гласача, Дујмовић и друштво су упали у замку квазидемократије која неме претеране везе са естетским вредностима. У будућности би морали показати мало више стваралачке храбрости и преузети на себе одговорност да, уз помоћ људи чија имена гарантују у Босни и Херцеговини непристрасност и дигнитет избора, мале железне и стаклене кипиће који носе поштовања вредно име сместе у праве руке.