Традиција и JУ таленат

Избором чињеница из корпуса традиције народи опредељују своју будућност, неспоран је закључак Мухарема Баздуља у тексту о рехабилитацији генерала Милана Недића („Избор традиције”, „Политика”, 23. децембра). Спорно је, међутим, и претенциозно кад Баздуљ сугерише Србима да из времена Другог светског рата прихвате оно што у њиховом традицијском корпусу значе Брозови партизани, а одбаце оно што значе Недић и генерал Дража Михаиловић.

И прошлост и будућност много су сложеније и нијансираније од тога како их Баздуљ види у својој идеолошкој пројекцији. На пример, ако прихватамо традицију партизанског покрета, да ли то значи да, афирмишући његов неспорни антифашизам и борбу за слободу, прихватамо и његове једнако неспорне терористичке методе у грађанском рату, у коме је био иницијална страна? Ако одбацујемо генерала Недића, с разлогом одбацујемо његову колаборацију са нацистима. Али да ли то значи да с тим треба одбацити и његову идеју, добрим делом остварену, да становништво Србије, никад обновљено од страдања у Првом светском рату, спаси од немачког реванша за 1914?

Да се разумемо, сагласан сам са Баздуљем да Србија Недића не би смела да рехабилитује. Рехабилитације, по правилу, чак и кад су судске, нису у основи правни чинови нити превасходно oсноване на историографским чињеницама. То су политички акти, наравно, мотивисанији уколико су у сагласности са правним и историографским чињеницама. Отуд, политички гледано, не би било добро да се, рехабилитујући Недића, Србија данас нађе у друштву Украјине и прибалтичких република, које званично славе своје нацистичке сараднике. Истовремено, та рехабилитација у српском друштву, које није зацелило ране из грађанског рата, бациће сенку на рехабилитацију генерала Михаиловића, политички и идентитетски много важнију од Недићеве.

Позивајући у помоћ историографију, а не идеологију, Недића можемо да опишемо и као фигуру великих заслуга – тешко је оспорити и да је спасао стотине хиљада прекодринских Срба, који су побегли од усташа – и као носиоца правно и политички неопростивих ствари. Михаиловић опет, ни по својој светлој ни по својој мрачној страни, није био Недићевих домета. Али у колективном памћењу Срба далеко је изнад Недића. Наиме, са свим његовим заблудама и истинама, узлетима и падовима, у Михаиловићевој судбини, више него и у једној другој у 20. веку, секу се удес и трагедија Срба тог столећа. Зато је Михаиловићева рехабилитација симболичка рехабилитација једног народа у часу кад га је не мали део светске јавности оптужио као колективног кривца за све ратове у прошлом веку, у којима је био највећа жртва.

Да ли би ту врсту идентификације са генералом Михаиловићем Срби требало да одбаце у избору своје традиције? Да ли их одбацивање његове трагедије или Недићеве бриге за преживљавање народа данас удаљава од идеје ослобађања из колонијалних стега, како сугерише Баздуљ („Не може, Србијо, и Недић и Слобода. Бирај.”)?

Зашто не може? Зашто могу само Титови партизани? Зашто, на пример, за Михаиловића Баздуљ каже да „никада идеолошки није био антифашиста”? Шта је то идеолошки антифашизам? Комунизам? Југословенство?

Истичући као златну жицу у српској историјској баштини Принципа и Титове партизане, и одбацујући Михаиловића и Недића, Баздуљ има право на то да му се допада тај пројугословенски корпус српске историје, наспрам, условно речено, просрпског. Претенциозно је, међутим, и неприлично да својим опредељењем за тај ток Србима сугерише избор будућности. Јер, кад сугерише да су слобода Принцип и Тито, а ропство Недић и Михаиловић, Баздуљ, случајно или намерно, Србима сугерише да за њих нема слободе без Југославије. Нешто слично је, колико знам, недавно у Загребу сугерисао и Џозеф Бајден Томиславу Николићу.

Наравно, са својим светлим и мрачним странама, делови српског историјског корпуса су и Принцип, и партизани, и Михаиловић, па и Недић. Изборити слободу значи и изабрати најбоље и одбацити рђаво из тог корпуса, на исти начин на који се у српском доживљају историје у другој половини 19. века нису искључивали Карађорђе и Милош. Проблем је, међутим, у томе што ће Срби са тако редукционистичким приступом традицији, какав им сугерише Баздуљ, остати дезинтегрисани изнутра, још удаљенији од дефинисања својих националних и државних циљева и самим тим лак плен за шпанску крагну будућих „регионалних интеграција”.

А сугерисати Србима да нема слободе без Југославије данас је више него сугерисати Тројанцима да на грб ставе коња.

Главни уредник Новог стандарда