Баук Зорана Ђинђића кружи левицом

Сви српски марксовци, троцкисти, стаљинисти и анархисти ипак нису успели да се уједине. Непремостива препрека није био, како су многи очекивали, Борко Стефановић, већ Зоран Ђинђић. Борко је стаљинистима и осталим друговима океј јер је антифашиста, опростили су му и продају „Газпрома” и лобирање по Вашингтону, али не и Ђинђића.

Наиме, у партијском манифесту Стефановић је написао да напуштају „принципе економске политике између 2003. и 2012, свесни лоших последица које су они произвели”. „Ту се види да Борко Стефановић ипак није раскрстио са неолиберализмом. Зар је ДС на неолибералне идеје прешао тек 2003. године? Није ли и Зоран Ђинђић заговарао приватизацију, није ли он донео први неолиберални Закон о раду и штрајку”, замерили су му из Маркса 21, организације која је доказала да леви либерали овде немају тапију на аутошовинизам.

Оно што много више од аутошовинизма уједињује две гране српске левице јесте однос према Ђинђићу. Док је био жив, данашњи обожаваоци његовог ковчега су га упорно клеветали. За разлику од тврдог језгра Друге Србије, Ђинђић је сматрао да није довољно заменити косовски мит бриселском фантазијом и скрштених руку чекати „србијанског Ататурка” или „новог Тита”.

Ђинђић је покушавао да води (праву) политику, што укључује спремност на компромисе. Уосталом то је један од разлога зашто је убијен баш он, а не неко од аутоколонијалних пуританаца који су западне спонзоре убедили да су „највећи непријатељи српског национализма”.

И после Милошевићевих деведесетих, у скоро сваком интервјуу за стране медије представници утицајних невладиних организација, што је у свести многих грађана постао синоним за НАТО лобисте, помињали су да је Ђинђић заједно с Караџићем „пекао вола на Палама”.

Иако мислим да се несрећни во вртео мало западније, на обронцима Требевића, а нисам сигуран ни да је Радован био поред ватре, подмукла порука овдашњих „грађана у цивилу” била је јасна и недвосмислена – Зоран Ђинђић је софистицирани производ из геноцидне политичке кухиње Јовице и Добрице, спремљен за случај да не прође нека од пожељнијих, тврђих варијанти.

Некадашња грађанска мржња према Ђинђићу подсећа ме на једну данашњу омразу. Ритуална фигура у пљувачким наративима другосрпске правоверности, која је за живота био Зоран Ђинђић, данас је Мухарем Баздуљ. Он је добио централно место и на фејсбук профилу педантне и начитане Биљане Србљановић, који је постао виртуелна чланска карта згађене Србије. Успешност културне деконтаминације ту се потврђује лајковима, док се лумени усуђују да коментаришу статусе и селфије фотогеничне иконе и њеног псића.

Мухаремов грех неопростив је на исти начин као и Зоранов. Наиме, Ђинђић је био представник урбане елите који је веровао да му сународници нису краве и волови – што је неприхватљиво „Европљанима” чија је хероина Биљана Србљановић, која је недавно изјавила да када чује реч народ „сети се Гебелса” и „хвата се за пиштољ”.

Баздуљ њеном „културном” фејсбук јату поручује да је могуће волети други народ, па и највећег „непријатеља”, а да се истовремено не мрзи и проклиње свој. Он им је поставио огледало у коме се види да је аутошовинизам исто што и шовинизам, па су решили да разлупају не само огледало, већ и Баздуљев лик и дело. То Американци зову „карактерно убиство” – мета остаје физички жива али њена уста треба да постану јавно мртва.

Ближи се 12. март, за једне најтужнији дан новије српске историје, за друге прилика, ако не баш за славље, онда за изливе праведничког беса. Не знам шта је војвода Шешељ планирао за тај дан, али чини ми се да на марксистичкој левици има оних који би могли да му се придруже. Међу њима су и неки од пулена друга Борка.

„За Ђинђићем тугују: чланови породице; јако збуњени и необавештени; непријатељи. Не будите збуњени и необавештени”, написао је прошлог марта Матија Меденица, генсек Маркса 21. Његова заменица Јелена Лалатовић била је још директнија. Она сматра да је „нељудски правити хероја од капиталистичког пијуна и Аркановог пријатеља” и каже да се „Зоранове реформе” своде на „приватизацију и веронауку”. „Сасвим је у реду поштовати тугу Ђинђићеве породице, што нас НЕ ОБАВЕЗУЈЕ да глорификујемо његову реакционарну и ретроградну политику”, поручује марксисткиња која Србију назива „православном џамахиријом”. „Ђинђић није урадио ништа чиме би завредио онолики булевар, да се не лажемо.”

Наравно, као и њена елоквентна саборкиња на либералној левици, Јелена Лалатовић се бави и Баздуљем (и отужном „Политиком”) на примитиван начин карактеристичан за наше инстант Европљане: „Капирам зашто је Баздуљ глуп, али зашто мора да буде и тако ружан? Или нека бар отужни листићи не објављују слике уз његове текстиће”.

Шешељевски цитати помажу да разумемо колико би српској левици било тешко чак и да је не представља Борислав Стефановић. Али, они указују и зашто, после неколико месеци наговарања, погађања и твитер флертовања, друг Борко није успео да кооптира Меденицу, метросексуалног београдског Суслова који би му обезбедио да пређе цензус бар међу студентима на два спрата Филозофског факултета. Латинка Перовић наше нове марксистичке левице постао је Јово Бакић, један мало старији и искуснији социолог. Штавише, иако ми узорак није био репрезентативан и стратификован, чини ми се да би гласачи који своје наде везују за „Левицу Србије” радије на челу млађане странке видели чврсту руку друга Јова него мачо десницу друга Борка.

У прилог њиховим надама ради и утисак да би само нека моћна магија могла да помогне да ова нова странка пређе цензус на следећим изборима. Ако се не појави та неочекивана сила, улази се у домен страначке „историје дугог трајања”, начина како је Милошевић измакао столицу Стамболићу, Динкић Лабусу, Ђилас Тадићу...

Чекајући Худинија, новопечени идеолог Бакић суочиће се с истим проблемом који је прекаљена политкомесарка Латинка имала с Чедомиром Јовановићем. И Боркова и Чедина трансформација – од Тадићевог апаратчика, односно харизматичног младог националисте – у левичара делује само за коју нијансу више уверљиво од тврдње да је Елвис жив.

Ипак, странпутице српске левице, и либералне и марксистичке, важан разлог зашто су обе, у суштини, политички мртве, илуструје однос не толико према самом Ђинђићу, колико према политици која није била утемељена на догмама, митовима и фантазијама.

Нажалост, простор за политику – солидарну и хуману политику, који је свуда у свету већ деценијама веома узак, овде је још ужи. Ограничен је моћним антиполитичким машинама које баратају несрпским лешевима, лажним императивима и сумњивим мањинским правима, уз које обично чујемо да „немају алтернативу” или да морају „по сваку цену”.

Ђинђић је пробао, често невешто, да иде танком линијом између Косова и Брисела, манастира и неморала, националне утопије и грађанске дистопије... То је оно што за живота нису могли да му опросте либерали који се данас клањају лажном Ђинђићу, фикцији која треба да сакрије чињеницу да је, прагматичан и борбен, оличење свега онога што они нису. То му, ни мртвом, не праштају млади марксисти. Бар они који су своју амбицију и конзумерске аспирације задовољили уз помоћ Розе Луксембург штифтунга, хировите фондације која је показала да чак ни марксизам није пелцован од (нео)колонијализма.

Била отворена или маскирана једним некрополитичким култом, у суштини антиђинђићевска природа наше левице породила је само неколико јефтиних украса, партијских и нестраначких. Иако многи одбијају да им се прикључе, Борко и Чеда јесу слика и прилика целокупне сцене, којој мањка емпатије и која се гади народа. Са стране, ван странака, око „Левог самита” и Биљаниног фејсбука, скврчила су се два сабора циничне, самозаљубљене елите. Све и да се уједине, они неће померити напред.