Утакмица на зрну пиринча

Замислите Пелеа (Едсон Нарантес дош Нашименто) или Дејвида Бекама шест пута сићушније од амебе како шутирају лопту нешто тању од власи људске косе на игралишту које је на зрну пиринча!

Уколико сте помислили на осавремењено издање неке од чувених бајки, преварили сте се. А није више ни маштарија из научнофантастичних скаски. Научници су све ово претворили у стварност и искушали недавно на надметању робота свакојаке величине у Атланти (САД).

Шта можете када је живот већ надмашио уобразиљу?

Надигравање наноробота (нано је милионити део милиметра) – у којем се огледало пет тимова – потпомогли су истраживачи Националног института за стандарде и технологију (НИСТ). Два невидљива тима стигла су са Карнеги Мелоун универзитета из Питсбурга, а по један из Америчке морнаричке академије из Анаполиса, Савезног института за технологију из Цириха (Швајцарска) и Универзитета "Сајмон Фрејзер" из Бернабија (Канада).

На Роботском купу, међународном такмичењу које се организује сваке године, механички играчи су разврстани у шест лига: четвороножни, хуманоидни (наликују људима), средње велики, малени, роботи за спасавање и за опонашање. Замишљен је да подстакне осмишљавање и усавршавање паметних скаламерија научених да баратају лоптом.

У необичној машинској менажерији, обдареној вештачким умом, први пут су се појавили до сада најмалецнији изданци с намером да потврде на делу да је могуће израдити мајушне механичке склопове на чиповима чије размере не превазилазе хиљадити део милиметра (микрометар). Подручје које обједињује ова истраживања стручно се назива – микроелектромеханички системи (MEMS).

Следеће године, како је најављено, установиће се и нанолига, ове је уприличена прва провера.

Ако бисте пожелели да видите како се нанороботи (или наноботи) крећу и ударају плочицу на табли, морате утакмицу да гледате кроз микроскоп на монитору с даљинским управљањем. Иако су фудбалери велики од неколико до неколико стотина микрометара, сви су подведени под наноботе зато што теже само неколико до неколико стотина нанограма (зрно песка износи, чак, 300.000 нанограма или милионитих делића грама). Пресудила је тежина, а не дужина да бисмо испред имена имали – нано.

За победу је, као и у сваком другом одмеравању, најважније да наноботи буду брзи, окретни и кадри да баратају повереним предметом. Зар вас то не подсећа на најчешће захтеве фудбалских учитеља?

Дотичне способности су испитане у три догађаја: на двомилиметарској плочи сваки је требало најбрже да стигне од гола до гола, затим је морао да изведе својеврсни слалом између препрека (полимерски стубићи) који су опонашали супарнике и, на крају, да покаже умеће у баратању лоптом (дриблање) чија величина није премашивала дебљину људске власи (у просеку од 17 до 181 микрометар), и то у смеру гола у трајању од три минута.

У свих шест лига учествовао је 321 тим из 39 земаља и у свакој је неко победио. Међу најмајушнијим – наноботима – сва три прва места освојили су Швајцарци: за 316 милисекунди (хиљадити део секунде) стигли су од једног до другог гола, за 583 милисекунди су извели слалом између препрека, а постигли су три гола.

Следеће надметање је у јулу 2008. у кинеском граду Сучоу: ко воли, нек’ изволи.