Антифашизам без муке

Захвалан сам проф. Тодору Куљићу што ме, полемишући са мојим тезама, није навео по имену, већ ме описао као „један ред полемичара”. Тиме је показао да не припада свету коме је до полемичког надгорњавања, већ са припадајућих висина саопштава велике непорециве истине. С тим што ту врсту истина већ цео век не исповедају поштоваоци историјских чињеница, већ комесари; на мени је да размотрим њихову непорецивост.

Куљић ми замера како сам чињеницу да су се Брозови комунисти 1941–1945. служили терористичким методама ставио у службу „антифашизирања” генерала Драгољуба Михаиловића. Како не нуди аргументе против терористичких метода, остаје нејасно има ли он проблем с тим да то можда није тачно или што сам то уопште поменуо. Ради се о томе да су се терористички методи Брозових партизана у првом реду испољили у грађанском рату. За то време, део интелигенције који жели да из антифашистичког покрета искључи све сем Броза, по правилу, у други план гура да се током ослободилачког рата и социјалистичке револуције код нас одвијао и грађански рат. Зашто?

Зато што нас чињеница о тако трауматичном искуству изводи из Куљићу блиске матрице о Мирку и Славку. Ако је грађански рат легитиман и неодвојив део антифашистичке борбе, тадa је потребу да се ровови које је он ископао затрпају, а наследници учесника измире лако објаснити ревизионизмом. Отуда представници савремене идеолошке мутације титоизма тај грађански рат и данас држе живим, додуше другим средствима. Јер raison d’être политичких Југословена – попут Баздуља и Куљића, који се на Википедији представља као „југословенски социолог” – не храни се, као пре сто година, идејом о политичкој заједници Јужних Словена, која није реална, већ идејом о одржавању идеолошке поделе унутар српског корпуса.

Важност отклањања трауме грађанског рата у једном друштву ноторна је цивилизацијска чињеница. Њу је разумео и комунистички ортодокс попут Стаљина, који је помирење започео још у Великом отаџбинском рату, да би га руско друштво довршило под Путином. Права величина Де Гола није у његовом антифашизму – француски допринос био је симболичан – већ у чињеници да је спречио грађански рат између Покрета отпора и Петенових колаборациониста.

Дакле, тероризам и грађански рат не чине Броза мање антифашистом. Али смисао избацивања Михаиловића из антифашистичког корпуса, и то на историјском фалсификату, не само да легитимише грађански рат међу Србима већ га чини пожељном појавом дугог трајања.

То је разлог зашто политички Југословени од антифашизма творе идеолошку чињеницу, у коју не само да се не уклапа Михаиловић, већ у њој тешко да може бити места и за Де Гола и Аденауера, па и за Рузвелта пре него што је под Стаљинградом одлучен победник.

Антифашизам – то би Куљићу морало да буде познато – настао је тридесетих година као морални став против сила расизма, милитаризма и екпанзионизма. Идеолошким ставом постао је после 1945, тек кад са собом више није носио ризике, већ добити. Али са том идилом – и јаре и паре – завршено је, утолико пре што су наша тумачења прошлости пре свега однос према садашњости.

Има ли – шта мисли Куљић – данас на Балкану, и шире, поробљених народа, које њихови западни ментори, слично као 1941, третирају као народе другог и трећег реда? Да ли је можда његов народ – не мислим на Југословене – жртва нечијег милитаризма и експанзионизма? Колико би још милиона жртава тај поредак требало да остави иза себе да би Куљић престао да идеолошки доследно тврди како је центар проблема у балканским државама класне природе, а у народима у одсуству саморефлексије?

Док Куљић верује да нико ко не уважава то да су партизани били једино решење не би требало да прича о Недићу, ја верујем да би сви који не виде да је српски народ поново жртва (једне мутације) фашизма требало да ћуте и о Недићу и о партизанима.

Јер и данас и онда, бар кад je o Србимa реч, јесте важно питање да ли нам више доноси активан или пасиван отпор, или можда колаборација. И оно остаје важно све док се због тога или нечег другог не упустимо у грађански рат. Тад престаје да буде важно. Невоља са Брозом је у томе што је ослободилачки рат водио паралелно са грађанским. Невоља са његовим идеолошким мутацијама огледа се у томе што наставак грађанског рата другим средствима претпостављају ослободилачкој борби. Прави антифашизам поново кошта, идеолошки доноси почасти империје, и то је сва прича.

Главни уредник „Новог стандарда”